Генерал Алаудинов: Хвала Зеленском што је западну технику послао на Курск
1 min readПише: Игор Дамјановић
Курск ‒ Прво што сам чуо излазећи тог раног јутра са железничке станице у Курску биле су сирене за ваздушну опасност. Прошло је више од 25 година када сам последњи пут слушао тај злокобни звук. У Доњецку и другим градовима погођених ратом сирене се не укључују, јер је опасност од ракетирања и гранатирања стална.
Док чекам људе свог старог пријатеља генерала Аптија Алаудинова, команданта специјалне јединице „Ахмат”, сирене ће се укључити још једном негде око поднева. За разлику од Белгорода, који је ближи граници и често изложен ударима чешких вишецевних бацача ракета РМ70 „вампир”, на Курск је поред неколико удара дронова, пала само једна балистичка ракета „точка-у”, која је 11. августа погодила стамбену зграду. На срећу није било погинулих. Како су ми касније објаснили, овдашња ПВО показао је завидну ефикасност, а сирене се пале када се циљ примети на границама Курске области, што је нешто мање од сто километара од самог града.
Око поднева борци „Ахмата” долазе до мене и крећемо према Љубимовки, насељу из кога су тек избачене Оружане снаге Украјине. Док идемо од центра ка периферији града мало шта указује да се на само 50-ак километара воде жестоке и крваве борбе. На излазу из града наилазимо на први контролни пункт на коме стоји полиција са дугим цевима. Прву већу групу војника приметио сам на неких 20-ак километара испред сеоске продавнице. Атмосфера у продавници и селу подсећа на оно што сам срео у Доњецкој и Запорожској области, где су концентрисане резерве војске. Прве линије одбране, ровове и бодљикаву жицу, без бетонских пирамида – „зуба змај”, затичемо на 30-ак километара од града.
На прилазима Љубимовки долазимо до штаба одреда чији су ме припадници покупили у Курску. Тек тада сазнајем да је реч о легендарном „Аиду”, борбеној групи подређеној „Ахмату”, а коју чине већином борци ван Чеченије. Ту срећем и њиховог командира, по чијем ратном имену Аид је и назван одред. Одаје на први поглед утисак скромног, смиреног човека и никада не бисте претпоставили да пред вама стоји ратни херој који је за претходне две и по године одликован са три Ордена за храброст, две Медаље за храброст и Георијевским крстом. Ћаскамо уз кинески црни чај и чекамо сигнал да кренемо код генерала Алаудинова. Након одређеног времена постаје јасно да ћу се првог дана тешко срести са генералом и Аид ми предлаже да преноћим код њих у штабу и ту чекам. Наводи да уколико желим ујутро рано могу да одем са његовом групом задуженом за дејства ФВП дроновима и одатле касније продужим код генерала Алаудинова.
Уместо чекања изабрао сам другу солуцију. Будимо се у 5.30 и у 6.00 по нас долази – легендарна „буханка”, УАЗ-3303. Прва „буханка” сишла је са фабричких трака пре готово 60 година и у њеном дизајну и конструкцији практично се ништа није мењало. Одликује је једноставност, поузданост и способност да прође свим путевима, од козјих стаза до блатњавих терена. Производи се као комби возило и мали камион, у који смо се ми укрцали. Пошто пут до позиција на којима су војници има неколико опасних потеза на којима су активни украјински дронови, војник који седи бочно у камиону има задатак да аутоматом покуша да заустави дрон уколико се примети да он циља возило. Одлазак не позиције протекао је без тензија, а на опасним деловима пута наша „буханка” је летела великом брзином.
Приближавајући се зони непосредних борби затичемо непожњевена поља пшенице и сунцокрета, необран кукуруз. Од места где нас је „буханка“ оставила, до позиције руских војника имамо неколико стотина метара кроз шуму и кукуруз. На појединим местима затичемо спаљене стабљике и реш печене клипове, за које ми борци „Аида” кажу да представљају места удара дронова противника, који покушавају да открију и погоде њихове положаје. У шуми затичемо пса, сибирског хаскија који наставља да нас прати до самог фронта. Борци кажу да га раније нису виђали. Док припремају дронове са гранатама и запаљивом смесом, на небу се чују авиони. Иако су вероватно руски, спуштамо се ипак у земуницу. Пас иде са нама и војницима никако не полази за руком да га истерају.
Када се ситуација стабилизовала враћамо се на позиције и по упутствима из штаба војници циљају шуму јер сумњају да су се тамо склонили украјински војници и техника. Из већине села која и даље контролишу у Курској области, Украјинци су побегли и сакрили се у оближње шуме. С обзиром на влажност и дејства средстава за електронско ометање, удари дронова са запаљивом смесом, са циљем да се изазове пожар и противник примора да изађе на чистину, нису била нарочито успешна. У шуми су камуфлиране и две антене, једна за одржавање смера дрона, а друга за везу са камером. Оне омогућавају да се погоде циљеви удаљени и преко 10 километара. Без овога ФВП дрон могао би да одлети највише три до четири километра.
Око поднева радио-везом јављају да је по мене кренула „буханка” која ће ме одвести до генерала. Крећем ка месту где су нас јутрос оставили, а хаски наставља да ме прати. Није се зауставио и када сам се попео у камион, муњевито скаче и смешта се на седиште поред мене. Војник који је стојао као последња линија одбране од дрона обрадовао се псу: „Пусти га, остаће код нас у бази, окупаћемо га, очешљати, нахранити и дати му име.” Љубимци, пси и мачке, нису реткост у руској војсци, па чак и на првој линији фронта. У мају код Работина срео сам сићушног псића Михајловича, кога је ова руска јединица нашла на прилазима аеродрома у Николајеву у марту 2022. и од тада је стално са њима. За разлику од безименог хаскија, Михајлович није био пријатељски расположен и чак је покушао да ме угризе.
У повратку прва напета ситуација. Детектор почиње да пишти што значи да је у близини украјински ФВП дрон. Војник репетира свој аутомат и изговара: „Држи пса чврсто, не дај му да иде са седишта и не бој се. На крову возила је уређај за електронско ометање који сада палимо, али свакако треба бити опрезан.” Пиштање детектора престаје после пар минута и узбуна пролази. Убрзо стижемо у штаб генерала Алаудинова.
„Па где си ти, брате, нестао, нисмо се видели више од две године. Сачекаћеш мало, али имаћеш прилику да упознаш два истинска хероја”, каже ми дочекујући ме у штабу. У моменту када стижемо, Апти разговара са Курбаном Абдурахмановим из Дагестна и Алексејем Сибирјаковим из Јакутије, двојицом војника који су се два месеца пробијали са територије под контролом Оружаних снага Украјине.
Већ другог дана украјинске офанзиве на Курску област Абдурахманов је рањен у потколеницу, а 19-огодишњи Сибирјаков је остао уз командира. Није им падало на памет да се предају и младић је командиру превијао рану, којој је требало око седам недеља да зарасте. Крили су се по напуштеним кућама и тврде да су последњих 20-ак дана јели углавном јабуке. Када је стао на ноге Абдурахманов је одредио маршруту пробоја од око пет километара дневно и након недељу дана дошли су до бораца „Ахмата”, неколико сати пре мог доласка.
Евоцирамо са генералом Алаудиновим успомене са нашег последњег сусрета у Рубежном почетком октобра 2022, дан након пада Красног Лимана. Многи су тада у Русији, чак и у војсци, били забринути и скептични у исход рата, али не и Апти. „Ја сам и тада када смо се повлачили једнако био уверен у коначну победу, као и сада када напредујемо и пробијамо линије непријатеља на најмање 10 праваца”, истиче генерал и додаје: „Хвала Зеленском што је сву ту западну технику и ресурсе које је имао послао на Курск. Успели смо скоро све то да уништимо и из строја избацимо што рањених, што убијених, заиста озбиљну силу од близу 20.000 њихових војника.”
Док разговарамо поново се чује звук авијације у бришућем лету. У „Аптијевом” штабу нема узбуне, сигурни су да су то руски авиони, популарни „грачи” ‒ јуришници Су-25. Генерал се интересује и за ситуацију на Балкану, посебно на Косову и Метохији, о чему се распитивао и током неколико кризних ситуација у претходне две године.
„Ви на Балкану морате схватити да сте браћа. Ако мислите да Американци и остали који плаћају новац да ви не бисте живели у миру то раде за ваше добро, ви озбиљно грешите. Као и код нас наши заједнички непријатељи из Европе и Америке играју на карту међуверске и међунационалне мржње. Стога, обраћам се посебно српској браћи, али и другим народима Балкана, не дозволите да вас гурају у међусобне конфликте”, поручује генерал Алаудинов.
Сусрет завршавамо у предвечерје, генерал одлази у обилазак јединица према Суџи. На растанку каже: „Пренеси браћи у Србији да сам ја сигуран да ће у наредних годину дана Русија победом окончати СВО.”
Текст преузет са портала “Политика“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Majku mu i ti dronovi..Pa kako Rusi ne znaju zaa te pistolje i puske sto izbacuju mreze. To se po Americi pravi u garazama, a deluju efikasno. Sa odredjenim moifikacijama, verujem da bi prepolovili uticaj tih dronova.