Мачке

Пише: Небојша Јеврић

Милун је волио мачке. Од детињства је његов мачак спавао са њим у кревету. Од када му је умрла жена, мачак је, главават и остарио, делио постељу са њим.

У Брчком су се те деведесет четврте намножиле мачке.
Није било стерилизације, ни ветеринара да то уради.
Бежећи од рата људи су их оставили.
Није било хране ни за људе, а не за мачке.

Сувише је био стар за рат. Али је калашњиков носио свуда са собом.

Од њега никаве користи. По ваздан је седео поред Саве и пецао рибе. Никад није пре пецао али, сем кедерчића, ништа није ловио. Био је и тим задовољан. Рибице је носио мачкама које су се скупљале у његовом дворишту.

Са друге стране реке Хрвати су са времена на време отварали ватру али Милун је, сакривен иза великог дрвета, пецао и није много обраћао пажњу.

Тога дана су из вишецевног бацача отворили ватру.
Мина је пала на метар од њега. Била је, причао је касније, велика и црвена. Зашто црвена није знао.
Пала је у песак.
Гледао је у њу залеђен. Није се померао.То је то. Значи крај. Била је то велика граната. Пала је преблизу.

Трајало је вечност.

Сав његов живот му је прошао пред очима.
Видио је трудну снаху, двоје унучади, сина.

Мина која је упала у песак крај његових ногу се смиривала. Каже, почела да губи ђавољу црвену боју.
Риба је загризла и пловак је почео да тоне.

А онда кад од експлозије није било ништа, кад је схватио да неће експлодирати, извук’о је платицу величине шаке.

Хрвати су тих дана често гађали из вишецевног бацача по Брчком.

Испред сваке куће су се налазила кола. Кад би кренуло гранатирање људи су бежали у кола и онда што даље од града под ватром.
И Милунова фамилија је ушла у кола. Имали су два литра бензина у пластичној флаши.
Син, снаха, унучад.
Кренули су да беже.
Али нису одмакли ни сто метара кад је у кола ударила граната.

Нико није преживео.

Кад је стигао кући, Милун је нашао кућу празну.

Празно је било и двориште. Залуду је донио пешеве и кедере.

Није било ни мачака.

На сто метара од куће их је угледао.

На све стране су се разлетели делови тела Милунове породице.

Изгладнеле мачке су осетиле крв.
Било их је бар тридесет.
Навалиле су на остатке људских тела.

У ужасу који га је снашао бацио је канту са рибама. Покушао да их растера.
Залуду.
Халапљиво су навалиле на месо.

Изнео је калашњиков и почео да их убија. Ништа више није могао да учини.

Пуцао је у мачке.

Престало је гранатирање. Окупиле су се комшије. Војска.

Није примао саучешћа.
Некада црна као угаљ коса му је поседела.

Ишао је кроз Брчко суманут и данима пуцао у мачке. И чинило му се да је свака од њих бар комад тела његових најближих однела.

Сахранили су их без њега.

Он је ишао улицама и пуцао у мачке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: