Залутала, босанска дјеца тероризма

Пише: Џевад Галијашевић

Нова фаза у д‌јеловању глобалног тероризма у Европи почела је нападом на обезбјеђење Израелске амбасаде у Београду, када је „Салахудин Милош покушао убити Жандарма Милоша, и био неутралисан. Његов ментор Сенад Рамовић Бецан, послије краће потраге, нађен је од стране полиције, на коју је пуцао, и био неутралисан.

Хајризи и Албанац и криминалац, бјежећи из Србије према Босни и Херцеговини убија једног саобраћајног полицајца али када је пронађен и наставио пуцати и он је неутралисан.

У Невесињу, један лажни мигрант, наоружан до зуба, из аутоматског оружија пуца на полицајце МУП-а Републике Српске – и наравно – бива неутралисан.

Наставило се терористичким нападом на Израелски меморијални центар и Генерални конзулат у Минхену, од стране младог терористе Емраха Ибрахимовића, из Беча али поријеклом из Босне и Херцеговине. Пуцао је из пушке, коју су медији назвали „пиштољем са дугом цијеви“ потписујући терористу као Емрах И. те инсистирајући на његових 18.година, па је и он је након пуцања на полицију, неутралисан. Нека питања траже одговоре: Прво: Зашто увијек Босна а затим: Шта се ово дешава у Европи задњих мјесец дана те како је и кад, глобални тероризам започео са регрутовањем својих војника по „украјинском моделу“ – регрутуј д‌јецу, дај мало обуке и гурни под мач. А гд‌је су нестали стари провјерени терористи, бомбаши и само)убице – ИСИЛ и Ал каида?

На овом мјесту, након свих нових акција и многих прећутаних и заташканих раније, треба сее запитати: Да ли је Босна и Херцеговина, са својим Бошњацима – релативно, већинским народом словенског, (европског) поријекла, важан дио у постојању и акцијама глобалног тероризма?

Одговор је потврдан: Босна је, са становишта развоја и реализације глобалних терористичких циљева, које формулишу западни центри моћи, преко глобалне терористичке мреже: Муслиманске браће, Исламске државе и Ал Каиде! Сарајевски политички и обавјештајни кругови, би са бијесом одбацили ову тезу. Наравно у Сарајеву су, актери јавне сцене одвојени, деценијама, од мјеста и попришта на којима је глобални тероризам водио своју битку за Босну и Херцеговину и за душе муслимана, у земљи и региону. Док су политичари, СДА хоџе и „Алијини безбједњаци“ учествовали у подршци и акцијама глобалне мреже терора, за то вијеме, поред новинара, књижевника и академика, релативно лако су промицале идеје исламског братства и активизма, које су ту узимале маха и прије три деценије.

Идеолошка борба, која је код Босанских муслимана, помјерала границе припадности Исламу (с једне стране) и европској историји, мисли и цивилизацији ( с друге стране) – увијек у корист „свјетског Ислама“ , на интензитету је добила путовањима Алије Изетбеговића и његове дружине из 1983. године, према Ирану и другим Арапским земљама – затим увођењем радикалније Исламске литературе на подручје Босне и Херцеговине и на крају, свој пуни процват, добија у суђењу тринаесторици хоџа – названих интелектуалцима, углавном због писаније, амбициозно назване „Исламска декларација“, у којој је наглашена „неспојивост западних културних образаца и политичко-економских модела и заједница у којима живе муслимани а посебно са Исламским учењем и праксом.

Исламистичка идеологија и насиље

Рат није покренуо ове процесе нити их је промијенио, али јесте убрза. Био је крвав, немилосрдан и бруталан, и до крајности је помјерио границе колективних одговора на све што је другачије у било чему. Рат је промоцији силе удахнуо осјећај угрожености вјерског идентитета и националног интереса и изабрао мржњу као најефикаснија оруђа за реализацију политичких и других циљева, које су одредили, у име народа, вође, недорасле историјском тренутку и улози а коју су добили, од народа.

Свакако су незаобилазне на овом кривом путу, биле и џамије: не баш свака и не већина али уз одређенее хоџе, не много њих, али за циљеве „Ал Каиде“ , више него довољно, имали су јединствену улогу у обликовању и изградњи новог психолошког и културног профила босанског муслимана. Иако је већ на овом плану учињено много. Препознати су сви „добри потенцијали“ будућих терориста, али тај посао није завршен, он је трајна обавеза и он ће увијек функционисати, као парадигма унутрашње борбе различитих учења и тумачења Ислама.

Као легитиман однос и ривалитет међу „месхебима“.

На овај начин, џамије су постали јединствени полигони за обуку терориста, који су из рата већ понијели са собом и познавање оружја, минско-експлозивних средстава али и мржњу, трајну и дубоку, према свему што није Исламско, на погрешан начин схваћене вјере.

Свакако да су сами политичари ту били незаобилазни: прије свега у Странци демократске акције и Странци За БиХ, представљали су, одраз већ усвојеног става у Арапском свијету – да разне локалне милиције и паравојске, разумијевајући нужност и потребу легализације, постану и политички покрети („Фатах“, „Хамас“ , „Хезболлах“…) те да преко цјелокупне страначке инфраструктуре, или преко њеног утицајног дијела, реализују зацртане вјерске циљеве те, да политичким средствима, утичући на процесе доношења закона и изградњу правног и политичког система који у првој фази неће бити у конфронтацији са Исламским начелима а у даљој генези, постаће израз Исламске мисли и циљева. Многи државни чиновници, запослени у безбједносно-обавјештајним структурама, многи тужиоци и судије, неки медији и многи новинари, дио су тог укупног система тероризма који у Босни наступа, кад год то прилике дозвољавају, легитимним и легалним средствима. Наравно постоје циљеви који се не могу реализовати на тај начин и њих, се реализује терором и убијањем, у земљи и свијету. Терор не признаје границе.

Приходи за ову врсту специјалних операција, потицали су из донација (разних група и појединаца интегрисаних у свјетску мрежу тероризма) али и од послова који нису ништа друго него „организовани криминал“ (трговина људима, оружјем и дрогама) тим прије када иза оваквих послова, привидно стоји „интерес државе“.

У све су укључује организовани криминал и банде, као носиоци идеје негације државе и негације закона, путем политичара и државних службеника, који учествују у реализацији овог пројекта, добијају заштиту, одгађање казне, понекад и финансијску помоћ а за узврат, постају носиоци, јавне промоције терора и силе – они остварују контролу на улицама сијући страх – они дисциплинирају грађанску политичку опозицију, грађани разумију да то они некажњено раде, и зато сви живе у преддржавном уређењу у име далеких националних или вјерских циљева.

Тиме се круг затвара а терор и насиље, (својеврсно дисциплинирање нације и цјелог друштва) добијају једноставан лик бандита и криминалца – стране службе остају по страни, јер не виде „брадате сподобе“ и не виде „заврнуте ногавице“ исламских фанатика. Насиље, које проводе локалне банде, за западне безбједоносне агенције, представљају дио локалног фолклора који није битан, са становишта сигурности западних земаља.

А затим, незаобилазнивјерски симбол и човјек: Хомеини!

То је име првог корака у Исламску револуцију – корака који може оправдати сва средства учињена да би се он направио, истовремено то је метафора вјерског вође важнијег од државе и овоземаљског живота, као пут и начин; поука и пријетња; знак и опомена. Ислам у Босни је, преко „Младих муслимана“, кроз Исламску револуцију у Ирану, коначно понудио вјерницима живог човјека – Вођу, а вођа је поручио: „Будите на овом путу и будите спремни платити сваку цијену коју Бог од Вас затражи.“

По први пут једна држава могла је помоћи, да се на полуколонијалном и полу-социјалистичком Блиском истоку, организованим мјерама и средствима, подржи сваки вид побуне, против система и против реда који није Исламски. Чињеница да Исламска револуција у Ирану, није довела до нереда у земљи и друштву, него га је хармонизирала, за запад није значила ништа вриједно анализе – као ни то: како је та Револуција, срушила више хиљада година дугу традицију (Перзијске) монархије, и то без потреса, потпуно је остало на маргини интересовања аналитичара са запада.

Од Ислама остао је само Џихад

Прихватање таквог погледа на властиту вјеру и прихватање свих метода на путу реализације далеких циљева („свјетске власти Ислама“), муслимани у свијету, неки брже-неки спорије, помогли су да се изгради јединствени систем политичких и војних акција – убијања цивила, рушења богомоља и кућа – уништење свега што није на исти начин Исламско! Западне земље су ову доктрину терора и насиља, са деценијама закашњења препознале и именовале као глобални тероризам али су умјесто обрачуна са њим, искористиле своју снагу и организованост па освојили у исламизму рођени тероризам као властити геополитички инструмент.

Зато је ту неизбјеђна била „Палестина“ (и Газа, и Западна обала и Јерусалим), Либан и Израелска политика терора у региону. Представљајући лажно оправдање и доказ срамног положаја муслимана свијета, извор фрустрација и мржње – трајни генератор сукоба цивилизација. Наравно и положај других арапских народа и држава – све скупа уз велика финансијска средства, богатог и идејно заосталог арапског свијета кулминирало је у Афганистану. Западни теоретичари увијек почињу од Афганистана и рата који је водио Савез Совјетских Социјалистичких Република (од 1979. до 1989. године) као тачке на којој се, кроз Талибански покрет, коначно уобличава идеја и акција организованог насиља које даје политичке резултате.

Истина; до почетка тог рата, исламске терористичке организације и поједине исламске државе које су спонзорисале тероризам д‌јеловале су углавном самостално и међу њима није било изражене повезаности нити синхронизираних активности. Међутим, искуство афганистанскога рата примјењено је у Босни, у рату из кога је исламски тероризам изашао технички, финансијски, кадровски, организацијски и у сваком погледу јачи. Може се закључити да након Рата у Босни наступа ново поглавље у организовању и д‌јеловању исламског терора, Након тог рата развијена је својеврсну доктрина тероризма која се заснива на широком спектру неконвенционалних д‌јеловања. Основни концепт д‌јеловања састоји се превасходно, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финанцијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финанцијских средстава, вјерску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и «увоз» терориста. Начин д‌јеловања споменутих организација у земљама у којима су основане овиси о процјени је ли и колико муслиманска популација угрожена. Ове организације у оним земљама у којима нема оружаних конфликата ислама и неке друге религије служе за прикупљање финанцијске и сваке друге помоћи која се потом дистрибуира тамо гд‌је је, према процјенама глобалне мреже тероризма, угрожен ислам. Медијске куће у тим земљама служе за психолошку пропаганду; образују се потребни кадрови и сл. На оним подручјима на којима је, по њиховом мишљењу, ислам угрожен ове организације служе за инфилтрацију и као покриће терористима помоћу којега је могуће успоставити канал за убацивање терориста, оружја, новца и успоставу обавјештајно-оперативне мреже. Образовне организације служе за образовање вјерског и сваког другог кадра који је потребан организацији.

У суштини, већина ових и сличних организација су само покриће за неконвенционално д‌јеловања и низ координираних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева.

Наставиће се…

Извор: Правда

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: