Раковић: Српски језик би морао да добије статус службеног

Политика, 20. октобар 2024.

Аутор: Др Александар Раковић, историчар

Очекивао сам да ће проценат Срба у Црној Гори износити око 37% по националности и око 52% по језику. Тиме би Срби били апсолутна већина према матерњем језику. Притом, да је попис одржан 2021. кад му је био и термин – у време највећег српског расположења у Црној Гори после литија и изборне победе над Демократском партијом социјалиста – отприлике би пописни резултати и били такви. Показало се да је у наредним годинама неко намерно релативизовао идентитет да број Срба у Црној Гори не би био „превисок“.

Резултати које је 15. октобра 2024. објавио Монстат дале су нешто другачију етничку и језичку слику Црне Горе. С тим у вези, Срба у Црној Гори има 33%, док је тзв. црногорска нација заступљена с 41% укупне популације. Када је реч о матерњем језику, српским говори 43,2% становника Црне Горе, а тзв. црногорским 34,5% грађана.

У односу на попис становништва 2011. године, српска националност порасла је за 4%, док је такође за 4% опала тзв. црногорска националност. Српски
идентитет је у расту, а тзв. црногорски у паду. Заустављен је процес асимилације и намере Ђукановићевог режима да Србе користе као ресурс односно биолошку масу за конверзију у тзв. црногорску нацију.

Када се узму у обзир идентитетске одреднице изражене на попису 2023. године – српски идентитет је најбројнији у Црној Гори. Испољавање српског идентитета је за 2% јаче од исказивања било ког вида сепаратног црногорског идентитета. Притом, немали број муслимана одабрао је тзв. црногорски национални и језички идентитет и тиме појачао ову заједницу.

Даље, упоређивањем броја припадника српске националности и говорника српског матерњег језика, уочава се да је десетак процената грађана Црне Горе одабрало дуални идентитет, да буду „национални Црногорци који говоре српским матерњим језиком“. Реч је о популацији која има српски идентитет, али нема довољно храбрости да у националном смислу то и истакне.

Да су се дуалисти изјаснили као Срби, данас би српски народ и по националности био најбројнији у Црној Гори, као што је најбројнији према матерњем језику. Надајмо се да ће пораст српске националности у Црној Гори охрабрити дуалисте да се изјасне као Срби. Довољно је да само око 5% дуалиста на попису 2031. одабере српску националност, да би национално изјашњени Срби били највећа етничка група у Црној Гори.

У сваком случају, 33% грађана Црне Горе српске националности и српског језика, представљају стабилну етничку заједницу која се трајно определила да следи и негује изворни историјски идентитет Црне Горе, из времена када је ова држава под династијом Петровић Његош била национална држава српског народа. То су Срби као и сви остали Срби у Републици Србији, Републици Српској, нашем окружењу и нашем расејању.

Српски народ у Црној Гори је за сада стабилизовао идентитет на врло трусном и угроженом простору. Око 200.000 припадника тзв. црногорске нације који говоре тзв. црногорским језику знатна су мањина у односу на суседних 7 милиона Срба.

Будући да је српски језик сасвим већински у Црној Гори, притом и једини историјски језик на том простору, логично би било да у Уставу Црне Горе буде нормиран као службени. Нажалост, у сегрегационистичком Уставу Црне Горе (2007) који су донели Демократска партија социјалиста и сателитске странке, само је тзв. црногорски језик службени, иако је реч о мањинском језику и тада и сада.

Процес промене Устава Црне Горе је сложен. Остаје да видимо хоће ли српске странке и грађанске странке, заједно с грађанима на референдуму, успети да промене Устав Црне Горе како овај државни акт више не би био сегрегационистички према српском народу, иако су Срби једина историјска нација у Црној Гори и државотворни народ.

Политичке кухиње Беча, Будимпеште, Загреба, Рима, Ватикана, комунистичке Москве, Вашингтона и Брисела – свака у своје време – допринеле су томе да од српства у Црној Гори отпадне део становништва. Ови центри су једни од других преузимали идеје и намере да униште српски идентитет Црне Горе. Политичким одлукама италијанског окупатора (1941) и Комунистичке партије Југославије (1945) установљена је тзв. црногорска нација. Дакле, тзв. црногорска нација није створена у слојевима историјског времена већ је вештачка.

Тиме је настављен процес који вековима траје на западном простору српског народа – од Лике до Црне Горе – да од Срба отпада становништво које креира идентитет радикално супростављан изворном српском. У Лици, Далматинској загори, западној Херцеговини, па и Славонији, бројни Срби су конвертовали у радикални хрватски идентитет, а у Босни и Херцеговини знатан део Срба примио је муслиманску веру и тако исламизовани чак девет пута су у последњих век и по мењали национални идентитет.

Нама Србима добро су познати процеси конверзије становништва. О томе пише и француски историчар Фернан Бродел, да је динарски простор на Балканском полуострву једно од четири подручја у Европи где се чешће него другде масовније прелазило из идентитета у идентитет. Остала три подручја су Андалузија, Крит и Кавказ.

Но, слика „етничка салате“ Црне Горе – коју поред српске и тзв. црногорске нације чине још Бошњаци, Албанци, Муслимани, Руси, Хрвати и други – данас највише подсећа на Либан. Неко би рекао да је Црна Гора грађанско друштво, а неко да је то подељено друштво и да се борба идентитета наставља.

Друге европске државе са сложеном етничком сликом су конфедерализоване или федерализоване: садрже републике, ентитете, покрајине, кантоне.
Ровитост динарског простора увек се мора имати у виду. Без познавања ових историјских процеса, не може бити озбиљне државне политике. Од Црне Горе никада не смемо одустати. Србима у Црној Гори и даље је потребна подршка Срба из Републике Србије и Републике Српске. Ми Срби смо један и недељив народ. Србија, Република Српска и Црна Гора треба да створе јединствену државу.