Најгоре су прошли они који су слободно мислили и они који су веровали у Бога

Крагујевац – За полазну тачку рушења Титове Југославије узет је ни мање ни више него највиши правни акт те државе – Устав СФРЈ из 1974. године. Конфедерализација федерације и давање аутономним покрајинама овлашћења република довели су до политичких превирања крајем осамдесетих година и крвавих ратова деведесетих који су показали да је „братство и јединство наших народа и народности”, та велика тековина комунистичке револуције, била заправо једна велика лаж.

Распаду Савеза комуниста Југославије претходила је немала економска криза која је изненадила збуњени самоуправни пролетеријат недуго после смрти Јосипа Броза 1980.

У политичком смислу, след ових догађаја надовезује се на елиминицају Александра Ранковића 1966, као и на хрватски Маспок и чистку српских либерала с почетка седамдесетих година, када је страдала и економска елита СР Србије.

Колико је допринео распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Устав из 1974. године је исто толико назначио и кретања која су водила ка дефинитивном обрачуну са српским националним корпусом у оквиру те велике балканске државе, изникле на победи српске војске у Првом светском рату.

Да ли је Устав из 1974. био почетак рушења Титове СФРЈ или можда само део давно смишљеног плана о разбијању Краљевине Југославије Александра Карађорђевића, који је убијен у атентату 1934. године у Марсељу? Питање пуно полемичких тонова, тек Устав из 1974. године, чији је идејни творац био Едвард Кардељ, последњи је устав обе Југославије.

О историјским околностима, нормативним аспектима и политичкој природи контроверзног устава говорило се на научном скупу „Устав СФРЈ из 1974 – 50 година касније”, који је одржан на Правном факултету у Крагујевцу, уз учешће више од 30 стручњака за уставно право из Србије, бивших југословенских република и иностранства.

Др Владан Петров, судија Уставног суда РС, Устав из 1974. дефинисао је управо као процес, са питањем да ли је тај процес окончан.

Петров је навео да постоје бар три категорије историјских устава. Прву, како наводи у изјави за „Политику”, чине они устави који су престали да важе и према којима се односимо као делу наше или опште, ближе или даље, уставне историје, као што је случај са Намесничким уставом Кнежевине Србије из 1869, или Видовданским уставом Краљевине СХС из 1921. У другу категорију је сврстао историјске уставе у правом смислу те речи, наводећи да се ради о изузетним уставним бисерима, узоритим примерима чије зрачење одређује национални уставни идентитет једне земље. Такви су Сретењски устав из 1835, први највиши правни акт модерне Србије, као и Устав Краљевине Србије из 1888, будући да је био један од најнапреднијих устава у Европи тог доба.

Устав СФРЈ из 1974. године, према мишљењу професора Петрова, спада у трећу категорију.

– У трећу категорију историјских устава сврставам оне који су трајали, престали да важе, али се њихово дејство некако протегло до данашњице. Рекао бих да је то случај и са Уставом СФРЈ из 1974. године, који је уставноправно озваничио, па и омогућио процес дезинтеграције на овим просторима. Свакако, није тај устав срушио Југославију, али је несумњиво додатно ослабио Србију, створио за њу једну антиидентитетску матрицу која је, нажалост, и данас утицајна међу неким политичким субјектима и у Србији и на Западу. Та матрица гласи: само мала Србија, тј. Србија најмање без Косова, може бити европска Србија. У ствари, истина је сасвим друкчија: само економски снажна и политички стабилна Србија, са Косовом, може бити права европска Србија – сматра судија Петров.

Др Срђан Ђорђевић, професор Правног факултета у Крагујевцу, усмерио је пажњу у свом раду на преамбулу Устава из 1974.

– Да је заиста реч о више него значајном уставу, потврдиће последице његове примене и догађаји који су оптеретили домаћу стварност приликом нестајања СФРЈ. Оштри критичара Устава СФРЈ из 1974. тврдиће да је управо тај акт главни кривац за крвави југословенски распад, док ће други у њему препознати последњи покушај да се успостави хармонизован државни поредак, уз напор да се стабилизују односи унутар мултинационалне државне заједнице. Тако долазимо до основне литерарне опаске да устави знају бити и лоши, али ми се чини, ни криви ни дужни. Коначно, друштвену одговорност за њих сноси њихов творац, с тим да је заборавној мисли лакше да свали кривицу на оно што се лакше мења. А лакше је променити устав него друштво – поручује продекан Ђорђевић.

Према мишљењу др Јелене Вучковић са Правног факултета у Крагујевцу, Устав СФРЈ из 1974. године није обичан историјски устав. С тим уставом је, како каже у разговору за наш лист, почео процес „парцелизације некадашње велике мултиетничке и мултикултуралне државе”. Том процесу је, напомиње, допринео и деформисани самоуправни систем који је тежио да прерасте у некакву самосталну власт, мимо главних политичких и економских токова.

– Устав СФРЈ из 1974. створио је правне темеље за напуштање федерализма. Републике све више јачају и добијају конфедерални статус, а покрајине се изједначавају са републикама. Тај устав је показао и противуречности у развоју самоуправног система. Самоуправљање је тежило да постане самостална власт, уносећи у политичку атмосферу елементе поделе економског и целокупног државног система. Тако се јавља расцеп између стварних носилаца власти и интереса радничке класе. Такође, политички процес самоуправљања се инструментализује на територијалној и националној основи, додатно се надограђујући једном аутономном институционалном суперструктуром. Самоуправљање постаје магична реч разградње партије, државе и економије. Тако Устав СФРЈ из 1974. постаје само форма и политичка маска којој измиче садржина – наводи професорка Вучковић.

Балинт Пастор, народни посланик и новосадски професор права, сматра да су у периоду у којем је донет Устав СФРЈ из 1974. отворена нека од кључних конституционалних и правно-политичких питања која ни педесет година касније нису разрешена. Он наводи да је Устав СФРЈ из 1974. симболизовао сукоб две политике – политике централизације и децентрализације.

– Уставним решењима дизајниран је специфичан концепт федерализма који су критичари квалификовали као федерализам „извитопереног карактера”, а политичко-територијалне аутономије као „квазифедералне јединице”. Ни Устав СФРЈ из 1974, као ни претходни уставни текстови, није формулисао конституционалну једначину која би решила проблем политичке блокаде у односима између Републике Србије и аутономних покрајина, нити је одговорио на питање које представља услов очувања политичке стабилности, демократских институција и легитимности поретка. Питање је, заправо, можемо ли говорити о аутономији територијално-политичке заједнице без извршне, законодавне и судске власти, мада се можемо сложити са констатацијом да су уставна решења из 1974. издигла Војводину изнад статуса аутономије, као и да је „клаузулом конститутивности” стекла статус „мале, дискретне, савезне државности” – закључује професор Пастор.

Учешће на скупу је узео и протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Своје излагање је посветио деценијама запостављеној теми, а реч је о слободи вероисповести која у Титовој Југославији, како каже у разговору за „Политику”, суштински није ни постојала, напомињући да су неке уставне одреднице биле само маска којом је прикриван стваран дискриминаторски однос према свештеницима и верницима који су често и сурово кажњавани.

– Свештеници и верници не памте по добру време социјалистичких устава. Не само у време важења Устава СФРЈ од 1974. него и од доношења Устава ФНРЈ 1946, вршен је, без обзира на минималне уставне гаранције, системски прогон вере и верујућих људи. Слобода вероисповести је у уставној норми из 1974. била сведена само на „исповедање вере”, а вера је сведена само на „приватну ствар” човека. Идеолози СКЈ и уставописци су сматрали да је довољно да се у окрњеном облику призна само индивидуални, али не и колективни аспект права на слободу вероисповести као универзалног људског права. Довољно је само то да се види и да се закључи да је реч о дискриминаторном општем акту. Треба имати у виду да су комунисти на свој начин у уставној одредби повампирили специјални облик такозваног канцел-параграфа, који је својевремено увео Бизмарк, тако што су прописали да је „противуставна злоупотреба вере и верске делатности у политичке сврхе”. И у време важења Устава СФРЈ од 1974. најгоре су прошли они који су слободно мислили и они који су веровали у Бога. Осим тога, црквама и верским заједницама су, после одузимања непокретне и покретне имовине, ограничили право својине и на ономе што им је после национализације и аграрне реформе остало – подсећа др Џомић, наводећи како смо више од три деценије, до доношења Устава Републике Србије на Митровдан 2006, чекали да се право на слободу мисли, савести и вероисповести усагласи не само са међународним правним актима него и са цивилизацијским достигнућима и вредностима.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: