Благо изненађенима

Пише: Емило Лабудовић

Не знам колико сам пута изговорио ову чувену Матијину реченицу, покушавајући да себи и онима око себе утувим у главу да је нама Србима суђено и досуђено свако чудо овога свијета. Да смо све пробали и да нам се све обило о главу, а свака тољага о грбу. И… ништа. Ми се, опет, изненадимо свему што нам се понови, можда мало боље или другачије упаковано, али оно проклето „бескрајно понављање истога“, како историју дефиниса чувени Ниче. Ових дана се тако, као да све до сада нијесмо ни лук јели, ни лук мирисали, чуду не можемо начудити што у редакцији ЦАНУ за писање Енциклопедије Црне Горе нема Србина, ни пушком да га гађаш.

Можда би у некој срећнијој земљи ово и било за исчуђавање, али, бајто мој, Црна Гора је ово. Црна Гора мимо Црне Горе, оне историјске, вјековне. Црна Гора, нова и непрепознатљива, саздана у Миловом и Ранковом кројачком салону, у којој је све што није довољно црногорско, а мјеру те довољности су они одмјеравли, страно и непријатељско. Па чак и трећина њених најаутентичнијих становника. „У редакцији нема Срба довољно писмених да пишу Енциклопедију земље која је ништа мање њихова него што припада онима којима тутнуше пера у шаке“, вајка се ових дана један овдашњи Србин који би, по свему, могао бити сврстан у еминентне стручњаке из области друштвених наука, просто нацртан за члана поменутог одбора. Али… „А одакле би требало да буде изабран тај и такав Србин, питам, кад у васцијелој ЦАНУ таквог нема“? Јер, као главни критеријум да се постане акдемиком ЦАНУ већ одавно је промовисан стаж у ДАНУ, и ко ту није положио испит домољуба и бранитеља отаџбине пред српском агресијом нема шта да тражи у дружини др Драгана К. Вукчевића којем се ни кући не сјећају иоле познатијег научног рада.

И тако, државну „књигу над књигама“ по којој би требало да нас познају и у свијету, писаће они који су ту државу присвојили. Осталима… од шаке до лакта, рекао би наш народ. Додуше, стоји евентуални приговор овом ставу да не треба кудити „чедо још нерођено“, али кога је змија јела и од гуштера стреца. Уосталом, сјетимо се само судбине Црногорског речника. Био је догурао до слова Д, а онда, још 2018. године, јавно и усред Скупштине, они Албанци рекоше „доста“ и разбуцаше га као прасе масну врећу. Од тада нико ништа о њему не зна.

Да се разумијемо, држава, ускогруда, стијешњена сопственом паранојом и комплексима, држава која се колико курчила толико и турчила, држава која би да побјегне од сопоствене сјенке, тешко да може да добије ишта више од исто тако тијесне и кастриране књижице, макар је крстили и Енциклопедијом. Жали само пара које ће бити страћене у тај нови „пројекат“ црногорчења Црне Горе.

Полемика, ако се ово вајкање увијек изнеађених Срба може тако назвати, дешава се у данима када се у Београду одржава традиционални Сајам књига. А књига има разних, и свака, кад – тад нађе читоца по мјери. Књижевник и афористичар „Вечерњих новости“, Бојан Љубеновић, поводом те смотре написа: „ На Сајму богати купују књиге, сиромашни их краду, а најсиромашнији их пишу и издају“! Ови из Одбора за Енциклопедију не спадају ни у једну од ових категорија, а ако она икад доспије на сајамски штанд нико је неће украсти. Она ће бити, уз помпу, купована тек да украси витрини и буде беџ на реверу купца. Да се зна и да се распознајемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: