Правила бордела 2: Одбрана буба швабе у улози метафоре

Када је Александар Тијанић назвао Владимира Бебу Поповића лакираном бубашвабом, да ли је тиме наружио чаробни животињски свијет? Да ли су се тада бројни заштитници животиња могли наћи увријеђени јер та дивна створења, бубашвабе, користе тј. злоупотребљавају да би био описан карактер једног неприличног људског двоножца?!

Пише: Жељко Ивановић

Да ли је тада, 2004. године, када је Тијанић писао о бубашваби која је као дио удружене криминалне групе, након 12. марта 2003. и убиства премијера, одлучивала о животу и смрти у Србији да ли је неком од поштованих заштитника права животиња пало на памет да пише Бриселу и тражи осуду аутора?!

Погађате да је одговор на сва ова питања негативан. Јер, Тијанић је користио бубашвабу као метафору да би осликао портрет једног јавног дјелатника, ироничног надимка Беба. Можда неправедно и грубо према бубашвабама, али аутор их је овдје искористио као симбол штетности, ништавности, нелагоде…

Да би тиме описао карактер и учинак ВБП. Атрибут лакирана, опет није био усмјерен против бубашваба. Нити је имао намјеру да каже нешто ружно о њима. То је само саставни дио исте метафоре. Да се додатно појача слика. Да укаже на скоројевићки и малограђански карактер ВБП. Да кроз тај атрибут аутор опише како је бивши конобар ускакањем у лакиране ципеле преко ноћи постао један од најважнијих људи у држави. Био је то, у ствари, портрет цјелокупног српског друштва лакиране бубашвабе на врху, људскост и врлина на дну, под земљом.

Ето како су моћне метафоре. Браво ти га, Тијанићу. Моја Правила бордела (Вијести, 25. 8. 2015), која су толико узнемирила лакираног и његову бројну потписану послугу, имала су исту сврху. Да на сатиричан начин укажу на разорене вриједности и уништено друштво, у коме је све на продају. Као и у борделу. И гдје царује лакирана бубашваба. Његова истина и систем вриједности! Врисак којим се покушава забранити сатира, најбољи је индикатор фашизације друштва. Гдје ће лакирани у име Диктатора прописивати шта је истина, правда, закон, метафора…

Дакле, да ли исти принципи важе у борделу као и на јавној сцени гласило је питање које је сугерисало и одговор на крају моје претходне колумне… Као што проститутка продаје своје тијело, политичар продаје своје бираче, а новинар своју публику и професију. И какве везе то има са полом и женским правима. Такво понашање је иманентно свим половима, вјерама и нацијама. О томе говори и шаролики списак сљедбеника ВБП. На челу са мајстором за регистарске таблице, угледним Бјелопољцем и министром С.Н.

Лакирана бубашваба мисли да је његова вјештина спиновања моћнија од сваке логике и промишљања. Умјесто да прича о својим специјалцима на Јавном сервису, он запомаже над колумном у Вијестима. Као што је, колико јуче, умјесто десетина прилога о највећој похари Будве у њеној историји, окренуо тзв. Јавни сервис и осталу пропаганду на тјерање вјештица у Тужилаштву које су за ситне паре дале ексклузиву Вијестима.

Шопехнауер је записао: „У тридесетој, беше ми заиста мучно и заморно да као себи равне третирам створове који то уистину нису„. Понекад то може да испадне и забавно. Зато им отписујем. Замјеном теза и великом буком, лакирани и његова послуга, покушавају од бубашвабе направити лава, а лава претворити у бубашвабу. Зато сам ја и даље за легализацију проституције, у буквалном и метафоричном смислу. Тиме би се, ако говоримо о буквалном значењу, створили услови да се значајно смањи секс-трафикинг и трговина бијелим робљем. Што можда погађа лакираног, јер ствара проблем клијентели, међу којом је не мали број његових пријатеља, послодаваца и спонзора.

С друге стране, ако имамо у виду метафорично значење, демаскирањем трговине јавним професијама сузбија се толико честа појава продаје принципа двију важних скупина политичара и новинара. Они који не тргују са тим принципима, немају разлога да се нађу погођени овом метафором, оне друге метафора боли. Зато су се препознали и потписали. Али, то је већ њихов проблем. Уосталом, за то није крив аутор. Крива је метафора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: