Вријеме спорта, али без разоноде

Пише: Емило Лабудовић

Недеља. Тиха, огрнута штедљивим октобарским сунцем и умивена блиставом росом, огрнута тишином која као да сипи из недокучивих дубина тамномодрог неба, ту и тамо натачканог бјеличастим мрљама облачића који, гоњени јужним вјетром, плешу лаганим ритмом. Топло, колико то може бити у ово вријеме, али врућа шоља јутарње кафе ипак пријатно грије назебле прсте. А све докле поглед сеже, земља испарава своја израњавана њедра у којима је, колико до јуче, њивила кромпире и дојила бремените шљиве, крушке и јабуке. Дакле, недеља, а уз то још и света, дан за одмор у сваком погледу. А село, он што је још остало од њега, утонуло у летаргију и чини се да још увијек спава. Чаробни тренутак јутра у којем су самоћа и успомене, и отров и лијек души презасићеној лудилом живота у којем је све прече и важније од њега самог.
Ти се, наравно, не сјећаш времена у којем је недеља сваким својим дамаром одисала оном непојмљивом навалом адреналина, изазваном навијачком грозницом и спортским ривалитетом. Било је то вријеме здравог спорта, још здравијег навијања, радовања или туговања, али без мржње, туча и дивљања улицама, стадионима и халама. Вријеме када су царовали радио – апарати и гласови еминентних репортера, умјетника да дочарају не само дешавања на терену већ и атмосферу, детаље који су, као сликарском четкицом, допуњавали имагинацију оних који нијесу имали срећу и прилику да, наоружани шаловима и дресовима својих љубимаца, уживају у празницима утакмица. Било је у тим преносима чувених репортерских гафова који су се годинама памтили и препричавали, а многи су преживјели и до данас. Било је то вријеме спорта и разоноде.
Недеља је, још увијек дан спорта и спортског ривалства, али од разоноде су остале само фронцле које се троше у кладионицама, а радост навијања, славље побједе и туга пораза одавно су се утопили у дивљање руље која себе назива навијачима. Спортска недеља као празник када се на стадионе одлазило породично као на излет, заувијек се изгубила у маглуштини бизниса, насиља и мржње, маглуштини у којој спортског витештва нема ни у траговима. А политика, друштвени отров над отровима, и у ову сферу друштвеног живота одавно је зарила своје пипке.
Неписано је правило да се, за разлику од средина у којима је спорт, осим резултата, зона огромног бизниса, корупције и трговине, у срединама које тек болују дјечје болести држаног успона, спорту придодаје улога која је „више од игре“! У недостатку оних правих, спортских медаља и трофеја, спорту, нарочито репрезентативном, се без скрупула настоји прикачити вриштећи амблем националног идентитета. Црна Гора не само да није изузетак, већ је примјер над примјерима такве злоупотребе спорта, тако да умјесто спортиста Црне Горе имамо црногорске „лавице“, „ајкуле“, „соколе“… итд. Између осталог, чак је и кровна спортска институција крштена као Црногорски олимпијски комитет а не као Олимпијски комитет Црне Горе!?
А какав би то Комитет био кад не би био на челу домољубља, подршке и заштите не толико спорта и спортиста колико државе коју, са одређених адреса, бесомучно нападају и својатају. И баш ту улогу посебно апострофира недавно, по пети пут, потврђени предсједник ЦОК, неуништиви и незамјењиви Душан Симоновић. Захваљајући се на подршци при освајању још једног мандата, „несаломиви Дуле“ посебно нагласи да је његов (ре)избор чин спасавања ЦОК од „неких струја које су хтјеле да га подведу под неки страни интерес“! Српски или руски, оста Дуле недоречен, али испрси груди мушке и обећа да то „неће моћи“ док је њега и његове непољуљане позиције спасиоца и браниоца.
А то што црногорски (баш тако се каже, зар не) спорт тоне све дубље и што су му резултати на нивоу средњеафричких – кога је брига. Чак и тамо гдје смо, захваљујућу остацима из времена заједничке државе, били неко и нешто (ватерполо, женски рукомет, донекле кошарка) свјетла свјетских и европских позорница се већ добрано гасе. Душку до рамена у том унижавању свега спортског, од духа до резултаа, је и чувени Геније који је толико пригрлио црногорски фудбал да једва дише. До мјере да је дојучерашња европска фудбалска „сића“ за црногорске „соколе“ (клупски фудбал је грехота и помињати) постала ниво Шпаније, Њемачке, Енглеске. Али, рекох, кога је брига… важно је да је ЦОК још једном спасен од грабљивица које су се над њега надвиле, а ко ће то боље од Дулета и Генија. Нарочито Дулета, за чија спортска достигнућа нијесу чули ни у кући му.
И тако, несаломиви Елиот Нес црногорског спорта са стажом равним Миловом, наставиће да, сва је прилика доживотно, будно бдије над црногорском спортском кућом. Да је којим чудом жив прослављени Радивоје Марковић сигурно би узвикнуо: „Људи, та је ли ово могуће? Ово је лудница“! Лудница или не, ами је давно речено: према свецу и тропар! Преведено: каква држав, такав јој и Дуле. А претендентима на Дулетов (па и Генијев) трон преостаје само да се тјеше оном чувеном олимпијском, Де Кубертеновом, крилатицом „важно је учествовати“!
Одмиче полако недеља, капају минути и нижу се у ђердан времена и пролазности, а у селу се и даље не чује ни гласа. Умукли транзистори, заћутали незаборављени репортери и заувијек прошло вријеме правог спорта и праве разоноде. Зато, подржи нам, Боже, Дулета!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: