Рођендан

Пише: Милисав Поповић

Неки моји пријатељи, наравно у шали, мени говоре – да су знали да сам рођен исте године када је Тито дошао на чело КПЈ – 1937, не би ми честитали рођендан. И још ћете…тобоже им пријетим.

Слиједи сјећање…Године 1944. на Велики петак, када сам имао шест година, мој старији брат Лука осам, а млађи Перо четири, Титови „борци рата и револуције“, убили су нашег оца Милоша, нађеног рањеног и без оружја, на врх Стијене врбичке, на дно Доњега Медуна. Наша Мајка (велико М) Ђурђа, ни под пријетњом смрћу, није остављала нашега оца, све док јој он, задњом снагом „као љуто“, није рекао: „Иди и пази ми ђецу“! Тада је наша Мајка имала 33 године. Послушала је њенога Милоша, нашега Оца. Сама нас је одњивила. Бранила нас је …од силеџија чак и пушком! Васпитавала нас је … на високе школе слала … Умрла је на Богојављење, у својој 72. години (све се чешће питам – зашто су баш на дане распећа и пројављивања Христа Бога отишли моји родитељи?)
Све до 1989. када сам изабран за предсједника Синдиката Титограда, био сам син „на правди Бога убијеног“ оца Милоша. А већ сјутридан, чуло се: „Чусте ли, дође син четника да нам води Синдикат“! Функцију синдикалца сам убрзо, добровољно напустио и такође добровољно заједно са десетинама хиљада мојих синдикалаца пошао у наметнути нам рат … И ево, пријатељи моји драги, знани и незнани, знајући од кога сам, (какав сам други ће знати), вољом не знам које силе поживјех дуго … да вас и овако времешан својом нарацијом и својим записима замарам …

Да будем друг колико још могу свима који истини служе, да ваше рођенданске честитке мени упућене доживљавам као знак мога постојања код вас, а тиме и мога поштовања за вас. У то име свима вама благодарим, а у име мојих 87 дугих љета и зима, желим вам дуг и животворан животни вијек.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: