Баздуљ: ДПС-у би било најпаметније да се питање језика ријеши на нивоу државе, ако не, то питање се може рјешавати и на локалном нивоу што може довести до неке друге „заједнице општина“

Књижевник и новинар Мухарем Баздуљ коментарисао је у интервјуу Борби резултате пописа у Црној Гори који су објављени прије пар седмица.

Баздуљ је мишљења да је од независности Црне Горе, „пожељност“ српске идентификације неко вријеме константно опадала али је пад ДПС-а промијенио тај тренд.

Додаје да би са српске стране било погрешно тражити нека „босанска“ рјешења која би личила на конститутивност, етничке квоте или територијализацију по етничком принципу.

„Такви трендови самим Србима не би ишли у прилог“, казао је Баздуљ за Борбу.

Књижевник се за наш портал дотакао и теме језика у Црној Гори и наводи да би ДПС-у било најпаметније да се питање језика ријеши на нивоу државе.

„У супротном ће се на нивоу општинских администрација, у контексту људскоправашког фактора, слично као у хрватској са ћирилићним таблама, то питање рјешавати локално. А да тако кажем, пут од заједнице општина у којима је српски званични језик до неке друге заједнице општина може бити доста кратак“, казао је Баздуљ за Борбу.

Прије пар седмица су објављени сви подаци са пописа становништва спроведеног у Црној Гори крајем прошле године. По попису се види раст броја Срба као и пад броја оних који се изјашњавају као Црногорци. Шта нам подаци са пописа показују?

Показује понајприје, рекао бих, да се атмосфера у друштву послије већ фамозних тридесетавгустовских избора промијенила. Због низа историјских, културолошких и других разлога, православно становништво у Црној Гори се у посљедњих стотињак година врло флуидно изјашњавало на пописима, односно идентификација је имала везе са „пожељношћу“ одређеног националног имена. Од независности „пожељност“ српске идентификације је неко вријеме константно опадала, а онда је пад ДПС промијенио тај тренд.

Интересантно, баш као и на претходном попису, у Црној Гори не постоји већински народ, а подјела је, колико видимо, све више. Како коментаришете овај државни феномен који је риједак у свијету?

Знате, то помало призива некакву „боснизацију“ Црне Горе. Јер ти различити народи, изузев дијелом Албанаца, говоре ипак истим језиком, како год га називали и није то сада заиста успоредиво са Швајцарском или Белгијом, примјера ради. Мислим да би са српске стране било погрешно тражити нека „босанска“ рјешења која би личила на конститутивност, етничке квоте или територијализацију по етничком принципу. Такви трендови самим Србима не би ишли у прилог.

Из посљедњих деценију-двије види се такође колико је јак српски коријен и идентитет у Црној Гори, не треба њему некаква „специјална заштита“.

Представници српских политичких странака предложили су да се статус српског језика промијени из разлога што њим говори највише грађана Црне Горе. Како бисте прокоментарисали ову иницијативу?

Искрен да будем, нисам најбоље упућен у то какав је официјелно тренутно статус српског језика. Наравно да мислим да би језик којим говори релативна већина становништва морао бити један од службених. Бесмислено је, примјера ради, када не бисте могли на судовима или у администрацији да се официјелно служите српским језиком. Ако сам добро схватио, од свих општина у Црној Гори, црногорски језик се већински говори само на Цетињу и у Бару, док има општина и са бошњачком односно босанском или албанском језичком већином…

Са друге стране, питање српског језика са собом повлачи и измјене Устава што је врло компликован процес. Мислите ли да ће ДПС изаћи из својих националистичких оквира и подржати овакву иницијативу или ће пак наставити са антисрпском политиком?

Ако би били паметни, управо би у ДПС-у морали да схвате да је то службено питање о језику најбоље ријешити на нивоу цијеле државе.

У супротном ће се на нивоу општинских администрација, у контексту људскоправашког фактора, слично као у хрватској са ћирилићним таблама, то питање рјешавати локално.

А да тако кажем, пут од заједнице општина у којима је српски званични језик до неке друге заједнице општина може бити доста кратак.

Како бисте прокоментарисали феномен тзв. дуалиста, односно људи који су по националности Црногорци, али говоре српским језиком? Видимо по попису да није мали број таквих, неких 10% укупне популације..

Читао сам неколико анализа резултата пописа, али један детаљ, нимало неважан рекао бих, досад уопште није привукао пажњу јавности. Наиме, Бошњака, Муслимана (у етничком смислу) и Албанаца у збиру има око стотину хиљада, док припадника исламске вјере има стотину двадесет и пет хиљада. Што је још занимљивије, босански и албански у збиру као свој језик наводи око 75 хиљада особа. С тим што је чак више говорника албанског него етничких Албанаца, док је говорника босанског за више од четвртину мање од Бошњака. (43 хиљаде језик, а 59 хиљада етничка припадност).

Логично је, дакле, по цијелом низу друштвених вектора, закључити да око 26 хиљада Бошњака и Муслимана као свој језик наводи црногорски. Ако ту бројку укалкулишемо у коначни збир, испало би да у отприлике 440 хиљада православаца у Црној Гори,више од 61 посто њих, дакле, близу двије трећине као свој језик наводи српски. Дакле, без обзира на пописну идентификацију, људи којима је матерњи српски, културолошки, па и политички, спадају на исту страну као и ови који су се на попису изјаснити као Срби.

Код нас често постоји и конфузија између националне припадности у смислу држављанства и етничке идентификације. Дијелу људи приватно није важна етнија, а као потврду патриотизма своју националну идентификацију користе као етничку. Дакле, што се тиче дуалиста, а у парафрази једне старе анегдоте, ако дође стани – пани, они су ипак Срби.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: