Шта може, а шта „неће моћи“

Пише: Јован Лакићевић

Видјели смо ( или, можда, нијесмо?) како је прошао, односно потонуо , тек што је испливао , предлог о регулисању статуса невладиних организација у Црној Шуми. Тим именом се данас зову негдашње обавјештајне агентуре, од којих већина не мисли добро земљи у којој су инсталиране.
У Србији их је 42.000!! Ни Црна Шума ту много не заостаје са својих 10.000.
Ту ваља бити обзиран, па одвојити по неколико десетина патриотских и њима сличних организације, које слове под тим именом. Али, шта ћемо са онима , који одавно нескривено раде против интереса једне и друге државе. Или, ако вам више одговара – за интерес страних ментора, њихових организација и служби.
Упознали смо их , у Србији, преко четири-пет женских „јахача Апокалипсе“, још у вријеме разбијања Југославије, па потом санкција, па бомбардовања скраћене Југославије, од Наташе, до једне и друге Соње…
Свака им част, својски су одрадиле (неке још несметано раде!) своје обавезе за послодавце, алал им сваки долар! А било их је, све су прилике подоста. Но, конкуренција је у међувремену нарасла и све је жешћа. Двије српске државице још нијесу сахрањене, мада им кома не гине! Одавно су избушене страним агентурама, све до самих врхова власти. И са тим живимо.
Као круна ових некад „подземних активности“, које то одавно нијесу, на политичку сцену Србије прије 25 година ступио је добро потплаћени и преплаћени ДОС (шта ли то бјеше?) који је по диктату нама драгог Запада, након црне „петооктобарске револуције“ потпуно растурио државу, продајући у бесцјење и земљу и воду, и банке и фабрике уз лишавање и војске и војне опреме… Све је, као на бувљој пијаци, растурено и распродато будзашто… Остало је још нешто ваздуха, али и он је све више токсичан.
Овај класични државни удар, уз учешће војске и полиције на страни „побједника“, назван касније обојеном револуцијом, коштао је, по признању организатора преко баре, више од 200 милиона долара, који су главним домаћим актерима, односно извођачима, исплаћени на руке! (Свједочење Веље Илића).
Осамнаест политичких назови странака и организација, које су га формално извеле, биле су само оруђе у рукама моћних финансијера.
Морам овдје да учиним још једну дигресију. То је нешто што сам већ помињао на овом Порталу. Ријеч је трговини људима. И то не било којим!
Особа под именом Миодраг Мики Ракић, шеф кабинета Б. Тадића али и свих обавјештајних служби (?!), која почива у Алеји заслужних грађана, био је по мом суду лош трговац. Он је српске челнике и војсковође, Радована Караџића и Ратка Младића, изручио Хагу за по пет милиона долара.
Знам поуздано да је ова српска ништарија, заједно са хашким тужиоцем Брамерцом, преко интерне телевизије, уз флашу вискији, пратила хапшење мога пријатеља др Радована Караџића, на путу за Батајницу. Радован је у београдском притвору, у неком подруму, провео неколико дана и ноћи, све док крваве хашке паре нијесу сјеле на рачун Микија Ракића
Његов, или Тадићев претходник, З. Ђинђић, мора се признати, био је много бољи трговац. Још један кобајаги тужилац хашког НАТО трибунала, Карла дел Понте, у својој аутобографији, жали се да је годину дана имала муке како да се погоди са З.Ђинђићем око изручења Слободана Милошевића. Послије више покушаја и састанака, коначно су се, у Солуну, договорили око цијене Слободанове главе, која је коштала хашке плаћенике – 30 милиона евра! Отуда је, ваљда, госпођа Ружица проглашена за „најбогатију удовицу Европе“!
Слободан данас, на српску срамоту, почива у дворишту породичне куће у Пожаревцу ( сахрањен као озлоглашени комуниста испод крста!), који сам својевремено пољубио умјесто свог пријатеља.
Име његовог испоручиоца НАТО банди у Хагу, носи један од најдужих булевара у Београду. И, замало, да му се дигне споменик на Студентском тргу. Тужна моја Србијо!
Ове напомене наизглед немају непосредне везе са агентурама, али имају их, несумњиво, као и са класичном српском издајом, најгоре врсте – издајом за паре, о чему ће касније бити ријечи.
Неколике западне обавјештане организацие одавно, на свој начин, управљају, или се бар својски труде да то чине, актуелним политичким процесима у Србији и Црној Гори.
Но, вратимо се регулисању статуса невладиних, агентурних испостава, који је у Ц Г недавно, како већ рекох, дочекан на нож. И све се, за час, смирило. Невјероватно! Бар за мене.
Одбијање, не само НВО, него и неких других, минулих и актуелних владајућих групица и гарнитура, с намјером да се унапријед анатемише најава Закона о статусу агентура, односно невладиних организација, најбољи је знак да ће то бити у старту покопана иницијатива. Погодите зашто?
Па не могу људи, у разним скупштинама, да гласају против себе!
Посебно их, наравно, погађа најављена обзнана података о томе ко их финансира, по угледу, на већ познати амерички закон од прије 85 година.
У овом часу присјећам се усвајана Закона о лобирању, – с каквом су лакоћом прихваћени у обје српске државе! То је био наш „пут без алтернативе“ ( али, надам се, не и без повратка,) према нашим западним узорима. Тиме је озакоњена корупција свих врста и на свим нивоима.
У тај сет олако прихваћених закона, спада, несумњиво, и онај истополним браковима и многи други, све до Гашовог „венецијанског образовања“ о којима немамо појма, а који су у функцији промјене националног идентитета и стварања корисних идиота…
У том циљу су, ваљда, усмјерени и напори неких наших челника у обје државе, јавно исказани, о „промјени националне свијести“!
Усудио бих се да кажем да су небројене антивладине организације, односно стране агентурне испоставе, којима су премрежене и Србија и Црна Шума, главни индуктори корупције преко којих се купују, односно регрутују агенти од утицаја у свим сферама друштва.
Тим поводом рекао сам више пута на овом Порталу, да је издаја земље постала , такорећи озваничено и веома уносно занимање.
Нешто због чега се, колико јуче, на овим балканским, српским просторима могло стати уза зид пред стрељачким стројем, и без суђења, постало нам је дио еуроатлантских вриједности, којима тежимо без колебања. Ординарна шпијунажа и издаја земље постале су саставни дио „политичких активности“, о чему нам свједочи масовна појава „агената од утицаја“ на нашим ТВ екранима!
Они се, наводно, у инфрмативним ТВ емисијама, појављују као такозвана „друга страна“. За мене су они одавно, не друга страна, него пета или шеста колона добро плаћених издајника!
Прије 15 година, у вријеме владавине Б. Тадића, избачени су из Кривичног закона чланови о издаји и велеиздаји земље! То знам поуздано. Мислим да у Црној Шуми, након одвајања од Србије, никад се нијесу ни нашли у Кривичном закону!
Шта мислите, због чега?
Објашњење је веома просто, али то , чини се, више никога и не занима: да би починиоци најтежих кривичних дјела могли да „раде“ несметано, без страха од санкција!
Оно у чему је успјела Стаљинова Грузија, кад је ријеч о усвајању Закона о страним агентурама, Црна Шума и Србија ће још причекати. А Грузија ће, од „демократског“ Запада, по ријечима њене прозападне предсједнице, француске држављанке, госпође Саломе (презиме нијесам запамтио, јер је апсолутно неважно, као и она сама , вјероватно бити кажњена „обојеном револуцијом“, која је у изгледу!
У Црној Гори бар се покушало. У мојој другој отаџбини Србији то нико и не спомиње.
И биће тако све док будемо личили на колоније и протекторати!
Хоће ли ми неко помоћи да се сјетим ко је у Србији одговарао за издају земље, у црној октобарској револуцији, прије четврт вијека?
Па, наравно, није нико. !
А ријеч је о класичној, добро наплаћеној издаји земље! Санкција нема, јер чланови Кривичног закона који су то предвиђали, да поновим још једном – волшебно су испарили!
Било је то несумњиво охрабрење тадашњим издајницима да наставе свој прљави и монструозни посао, али и подстрек онима који ће кренути њиховим стопама
Тако је издаја земље у обје државе, практично озваничена, као нека, посве нормална и добро плаћена „политичка“ дјелатност.
Треба ли, уопште, рећи да свеприсутна корупција у Србији и Црној Шуми неће бити сузбијена, уколико се не донесу одговарајући закони. А то је, опет, везано и за усвајање већ споменутог Закона о „раду“ и финансирању иностраних агентура.
А кад ће то бити – тице му га знале…
И док исписујем ове (узалудне) редове, стално ми се јавља слика оног безубог чичице из култног филма „Ко то тамо пева“: „ДАЉЕ НЕЋЕ МОЋИ, ДАЉЕ НЕЋЕ МОЋИ!“
Чича, чича, не ваља ти прича! Видиш да може и да ће моћи. Само не знам – докад…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: