Како се ослободити осам најгорих навика у вођењу разговора

Начин разговора утиче на све области нашег живота, било да се ради о забави, разговору са претпостављеним око повећања плате, комуникације на јавном месту или говору у јавности. Такође утиче и на склапање и одржавање пријатељстава.

Стручњаци сматрају да комуникацијске вештине стичемо васпитањем. Копирамо родитеље, а затим наставнике и пријатеље. Улагање времена у учење боље комуникације може побољшати начин на који се представљамо и промовишемо себе, што значајно може повећати осећај самопоуздања.

Осам најгорих навика у вођењу разговора по мишљењу стручњака

Ја, па ја и преотимање разговора

Сви смо психолошки ожичени да пронађемо заједнички језик са другим људима. Зато, када нам пријатељ опише своје недавно путовање на неко егзотично острво, можемо то да искористимо као одскочну даску да испричамо доживљај са неког свог путовања. Желимо да се повежемо и поделимо своје искуство са њима – али упаривање сваке пријатељеве анегдоте са неком од наших није најбољи начин да то урадимо.

„Стално спомињање свог искуства када неко прича говорећи: ’О, да, то се и мени десило‘ је претерано према другој особи“, напомиње Рејли Алтано, тренер комуникацијских вештина. „Звучи веома егоцентрично након неког времена.“

Ако препознате да често враћате разговор на тему коју најбоље познајете – на себе – требало би да порадите на својим вештинама активног слушања, као што је парафразирање онога што је друга особа рекла и постављање питања. Запамтите да људи желе да се осећају саслушано и да не морате нужно да додајете нешто њиховој причи.

Ако је преотимање разговора особина неког нашег пријатеља, требало би да скупимо храброст и да му на то скренемо пажњу. Алтанова предлаже неконфронтирајући приступ: „Приметио/ла сам да када кажем нешто о томе шта ми се дешава, разговор се одједном преокрене на другу тему. Јеси ли и ти то приметио/ла?“

Такође можемо да покушамо да сваки пут када се то догоди, преузмемо реч и наставимо – „Као што сам рекао/ла…“ – или да уведемо у причу захтев за саговорников савет, што може помоћи да фокус остане на ономе што имамо да кажеме. „Ако се осећају укљученим, имаће мању потребу да кажу: ’Ох, па, и мени се ово десило‘“, објашњава Алтанова.

Искључивање

Да ли сте склони да се повучете када неко каже нешто што вам се не допада – или се можда дурите, одбијајући да наставите разговор? Камени зид, како се то назива, је заштитна техника коју неки људи подразумевају када су преплављени бурним емоцијама, наводи Рома Вилијамс, терапеут и ауторка књиге Unload It: An Effective Guide for Leveling Up Your Communication. Али то чини да се друга особа осећа фрустрирано, изоловано и одбачено.

Ако се искључите из разговора када сте узнемирени, можда ће вам користити вођење дневника или друге технике регулације емоција, каже Вилијамсова. Она обучава клијенте да вежбају говорећи себи: „Узнемирен сам – треба ми само тренутак паузе“, уместо да оду без речи. Ако другој особи дамо до знања да бисмо желели да наставимо разговор касније, када се мало саберемо, напетост ће се обострано смањити.

С друге стране, уколико се из разговора искључи наш пријатељ или партнер, можемо да кажемо: „Изгледа да ти је сада тешко да причамо о овоме. Да ли би пауза  помогла?“ То им може дати време и дозволу која им је потребна да ставе своје емоције под контролу, пре него што наставе да разговарају, саветује терапеуткиња.

Често упадање у реч саговорнику

Први корак ка разбијању навике упадања у реч је да то увидимо и признамо себи – а затим заронимо у потрагу за осномним узроком. „Зашто то радим? Да ли је то зато што ми се чини да ме не слушају? Да ли је у питању мој его?“ напомиње Ени Велком, ванредна професорка на Одсеку за комуникацију на Универзитету Дрекел. Можда ћете увидети, на пример, да ускачете у реч током онлајн састанака јер желите да допринесете решавању проблема и бринете да ћете пропустити прилику.

Да бисте превазишли ту навику, порадите на томе да прихватите да се све ваше идеје неће чути у том тренутку – али ћете имати довољно шанси да их поделите касније. Можете да пошаљете мејл или закажете други састанак. Ако и даље ухватите себе да покушавате да прекидате друге, стекните навику да се извињавате: „Извините, прекинуо сам вас. Молим вас, завршите оно што сте почели.“

Ако сте ви тај кога прекидају, проф. Велком предлаже да се мирно убаците: „Извини, занима ме шта имаш да кажеш, али желео бих да завршим своју мисао.“ Изражавање да вам је стало до њихове перспективе и да планирате да слушате – када дође на ред – помоћи ће им да се осећају мање дефанзивно или као да су управо добили шамар, додаје професорка.

Преопширност

Сви смо срели некога ко претвара оно што би био двосмерни разговор у монолог. „То је највећа притужба коју чујем када радим са клијентима“, каже Алекс Лајон, професор на одељењу за комуникацију у СУНИ Брокпорту, који прави популарне онлајн видео-записе који подучавају људе да постану бољи комуникатори.

„Неким људима је потребно два минута да кажу нешто што се могло рећи за 20 секунди. Зашто? Вероватно због погрешне претпоставке да способност дугог излагања значи да су они ефикасни комуникатори“, верује Лајон. „Чујете како људи говоре: ’Ја сам талентована причалица‘, али слушаоцима то не изгледа увек као таленат.

Ако сте достигли границу издржљивости, смањите – ово је један пут када је повлачење из разговора дозвољено. У сценаријима на радном месту, можете да питате причљивог саговорника шта му је потребно или шта је суштина, предлаже Лајон. У друштвеним ситуацијама, преусмерите разговор на неку другу тему (или смислите љубазан изговор да изађете).

Ако препознате да сте ви тај који претерано говори, питајте своје пријатеље за повратне информације. Реците им да радите на својим комуникацијским вештинама, саветује Лајон, и да бисте ценили да знате како да се поправите. Реците им да је у реду да вас прекину када почнете да претерујете и да се искрено трудите да прекинете ту навику. „За то је потребна храброст“, признаје Лајон, али корист може бити значајна.

Расејано „слушање“

Уопштено говорећи, људи нису добри слушаоци, каже проф. Велкоме. Читамо мејлове током онлајн састанака; „суптилно“ проверавамо телефон за вечером; правимо план за следећи дан док пријатељ говори. Та дистракција је проблем. „Немогућност активног слушања је толико важна, јер заиста може умањити нечији осећај вредности“, каже професорка.

Ако приметите да колега очигледно не обраћа пажњу на разговор у радном окружењу, Велкомова предлаже да им се лично обратимо и скренемо пажњу да се више укључе. Или употребите мало хумора, који функционише и у професионалним и у друштвеним окружењима: „Шта каже телефон? Желиш ли да до поделиш са нама?“

Ако знате да би ваше вештине слушања могле да буду боље, за почетак ставите телефон у џеп или га окрените наопако и физички уклоните сва друга ометања, саветује професорка. Дајте другој особи потпуну пажњу тако што ћете је гледати у очи, користити говор тела као што је климање главом да покажете да га пратите и одуприте се искушењу да почнете да планирате шта ћете рећи пре него што дође ред на вас.

„Надгорњавање“

Разговор није такмичење – ипак се неки људи понашају као да јесте. Знате такве типове људи: ако кажете да сте купили нови аутомобил, они ће вам рећи о својој сјајнијој, отменијој верзији. Управо сте усвојили штене? Њихов пас је први у својој класи завршио школу послушности, и томе слично.

Најбољи начин да се носите са таквом особом, каже Лајон, је једноставан: „Добро за тебе. Срећан сам због тебе.” „То на неки начин значи да сте повредили свој понос, јер би се могли осећати као да им пуштате да победе“, додаје професор. „Али разговори нису нешто у чему би требало да победите.“

Можда сте и даље у искушењу да узвратите не тако скромним хвалисањем које ће надмашити све што је саговорник рекао. Али проверите свој его у реалном времену – „Зашто покушавам да их надмашим? Да ли је то зато што сам несигуран или се осећам ниже вредним?“– то нас може подсетити да се једноставно не ангажујемо.

Отимање идеја

Професорка Велком је приметила занимљив – и фрустрирајући – феномен: када жена на радном састанку изнесе своје мишљење о нечему, мушки колега ће то поновити као да је његово. „Мислим да је заиста обавеза на другим женама и мушкарцима да с поштовањем упозоравају људе на ово“, каже професорка. На пример: „Петре, хвала ти што си сумирао оно што је Милица рекла.“ Тај трик добро функционише, додаје Велкомова, јер не понижава Петра – али и даље одајете признање особи чија је то идеја била.

Такође бисте могли да размислите да их касније повучете у страну и кажете: „Приметио сам ово неколико пута – вероватно нисте свесни тога“. „Ускоро ћете се уверити да ли су свесни, или настављају да то раде.“

А ако сте ви кривац? Могло би вам помоћи да размислите о пореклу навике и радите на томе да је превазиђете са терапеутом или комуникацијским тренером.

Нуђење нежељених савета

Понекад само желите да све то што вас мучи испустите из себе – што значи да тражите слушаоца, а не бујицу нежељених (и потенцијално ирелевантних) савета. Нежељени савети „утичу на људе на погрешан начин, јер су помало дрски“, каже Алтанова. Предлаже да зауставите особу са којом разговарате: „Заиста ценим што дајеш свој допринос, али сада само желим да себи дам мало одушка.“

С друге стране, ако сте склони да неком пријатељу кажете неке мудре речи, прво питајте: „Да ли си спреман да чујеш неколико предлога или радије не би сада?“ Тај израз даје људима снагу да кажу не, истиче Алтано – у том случају је важно поштовати њихову границу и сачувати савет за други пут.

(РТС)