Суђење владици Арсенију

Пише: Небојша Јеврић

Комунисти су управо тада формирали Удружење православних свештеника.

Архијерејски замјеник прота Никола Марковић, миљеник патријарха Гаврила Дожића, предлагао је да се сви који уђу у удружење избаце, али господин Арсеније није дозволио.

И највећи вјерници су далеко обилазили су око Цетињског манастира. Они ријетки који су имали храбрости да сврате, данима су послије тога шиканирани.

Али, главни проблеми за владику и четворицу њему блиских свештеника почели су послије сахране патријарха Дожића, на којој је владика Арсеније говорио.

Непосредно послије тога ухапшени су четворица свештеника, од којих се један звао Лука Вујаш, а име остале тројице не желим да поменем из, касније ћете видјети, сасвим озбиљних разлога.

Против владике Арсенија покренут је истражни поступак који је водио судија Никола Томић, за којег кажу да није био лош човјек, трудио се да истрагу што дуже развуче, надајући се да ће се политичка ситуација промијенити. Позвао би владику један дан на разговор пола сата, па му опет заказао за два дана. Стари цетињски господин и велики поштовалац цркве који је тада радио у суду, а сада проводи последње дане у Будви, причао ми је: ”Туга ме је хватала када сам кроз прозор канцеларије гледао владику како сам долази са штапом у рукама до зграде суда. Једнога дана позове ме судија Томић и каже ми: „Можеш ли отићи до владике да му кажеш да се на неко вријеме изгуби са Цетиња, док се ова хајка смири, па да се послије врати, иначе реци му да су свештеници спремни да свједоче против њега.”

Под тешким мукама на којима су били још двојица од њих слабог здравља тројица свештеника су пристали да свједоче против владике. Били су то поштени људи, добри свештеници и зато је боље да им имена не помињемо.

Кренем ја ка Манастиру, а чини ми се да читаво Цетиње гледа за мном. Није ми било лако, већ су ме били премјестили на најгоре мјесто и ставили на црне листе.
Дођем код владике, а он сједи сâм за столом.
„Високопреосвећени, дошао сам да вам кажем да ви је препоручено да на неко вријеме пођете са Цетиња, док се ова хајка не стиша.“
„Е, мој Миро, када бих ја сада пошао, то би било као када војник баци пушку на бојном пољу!“
„Високопреосвећени, свештеници ће да свједоче против вас!«
„Господине, ја бих волио да сви кожу извуку преко мојих леђа!”
„Е, онда ја немам шта да ви кажем.”

Судило му је петорно вијеће. Предсједавао је Петар Луковић, судија и Голуб Ђукановић, судија и три поротника лаика.
Оптужен је за разговор који је са свештеницима водио унутар манастирских ћелија. Оптуживали су га да је вративши се из Београда причао да се сумња да је Гаврило Дожић отрован, да су чаршав испод њега нашли сав згужван и да је изгледало да се грчио и умро у великим мукама, те као главна тачка оптужбе да је рекао да ће овај режим ускоро да пропадне и да ништа не ваља.

„Опростите високопреосвећени“, рекао је један од оних који су били принуђени да свједоче, „али ја се овако сјећам.”
Прота Лука Вујаш је рекао: „Ја се у свему слажем са свим што је високопреосвећени рекао!”

Крај теолошког сукоба у Црној Гори

Прво су осуђени свештеници: тројица који су пристали да свједоче добили су по три године, а Лука Вујаш четири. Митрополит црногорско приморски добио је прво дванаест, па му је касније казна смањена на шест година.

Почетак издржавања казне у чувеном цетињском затвору је Богданов крај. Управник затвора је у то вријеме био Бошко Лопичић, који је тешко малтретирао и шиканирао владику. Остало је сачувано владикино писмо, у којем се Блажу Јовановићу жали на режим у цетињском затвору:
„Битанго једна, чисти под!“, каже Лопичић.
„Дајте ми метлу, па ћу да чистим!«
„Не метлом, рукама има да чистиш под“.

Владику је у затвору посјетила делегација Цркве и молила га да прекине са бесмисленим отпором, да се одрекне трона св. Петра, да узалуд не робује, јер се ионако ништа неће промијенити.

Он их је одбио ријечима: „Не, ја сам владика црногорски“,

Тек када су га други пут посјетили послије дуго времена, пристао је да оде са Цетиња и ОДМАХ ЈЕ ПОМИЛОВАН.

Рукоположен је за митрополита будимског и живот је завршио у манастиру Ваведење у Топчидеру.

Истовремено су пуштена и тројица свештеника који су свједочили против владике. И они су изашли поломљени из затвора.
Прота Лука Вујаш је остао у затвору све четири године. Остао је да туца камен када је грађен хотел Свети Стефан. Из затвора је изашао поломљених ногу.

Тако су црномантијаши утирали пут УНИЈАЋЕЊУ Црне Горе.

Има ли у Цетињу Цетињана? Сљедећа степеница било је рушење гроба Његошевог.

Да најгора баба у Црној Гори остави сину аманет да је сахрани како она то жели, а он то не испуни, презрио би га читав црногорски народ.

Црногорски народ аманет свог највећег сина није испунио и тако отворио пут према свеопштем презрењу и самопрезрењу. Зато је на Господарима Црне Горе повратак капеле на Ловћен завјетно питање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: