Тајана Потерјахин: Само књиге које су нас обележиле вредело је читати

За ИН4С пише: Тајана Потерјахин

О томе да читање књига користи људској души, па следствено, и читавом човечанству, надам се, није потребно износити неке посебне доказе, јер свако од нас би требало сам да буде сведок учинка који квалитетна књижевност има на наше расуђивање и постојање. Данас, када упркос великим изазовима технолошког напретка књижевност покушава да нађе своје место у свету који је искорачио или посрнуо у виртуелно, сваку промоцију читања треба подржати. Откако је забава обоготворена у тој мери да је постала једина утеха човека смрвљеног свакодневицом, његов дух стагнира, доживљавајући значајно ометање већ на нивоу перцепције: поремећаји пажње, потреба за непрекидним али екстремним аудиовизуелним сензацијама, навикнутост на сталну напетост чула; све су то само неке од последица абнормалне изложености телевизији и интернету. Бројни педијатри, педагози и дефектолози већ увелико скрећу пажњу на промене у когнитивним и интелектуалним капацитетима млађих генерација које уместо уз књиге расту уз интернет.
Међутим, чак ни у тој, помало натегнутој или – или перспективи, која предности са много разлога ставља на страну читања, не би требало да сметнемо са ума просту чињеницу да није свеједно шта читамо, а ни зашто.

„Не ваља читати свашта“ – питао је Милан Кашанин – Има књига које профињују укус, прочишћују осећања, просветљују ум, подстичу мисао. А има књига од којих се муте осећања, мрси разум, које спутавају снагу и скрећу мисао, банализују укус, поготово ако их покрива популарност аутора што је допловио на неком помодном таласу или га је нанела струја неке пропаганде.“

Дакле, бесловесно читање свега што нам дође под руке у физичком обличју књиге неће помоћи нашем бићу да постане племенитије и суптилније, нити ће код нас учврстити урођене етичке инстинкте, напротив, књига такође може бити само проводник површног узбуђења: иако одувек постоје жанрови који немају амбиције да досегну нивое дубље од саме забаве, истински заљубљеник у књигу од читалачког искуства увек ће тражити више: метафизички и духовни одјек једне универзалне и надматеријалне стварности, кроз коју га писац води сигурном руком до спознаје.

Читање тек ради читања нема никаквог смисла, али то посебно важи за читање ради писања. Догма о томе да сваки писац мора „много да чита“, поткрепљена различитим цитатима, а посебно популарном лекцијом Стивена Кинга, омогућила је многима читаоцима „многих књига“ да себе доживе као компетентне писце. Зато је (савремена) књижевност загушена великом професорском ерудицијом, историјским знањима, политичким промишљањима и критикама друштва, феминистичким освртима и мемоарским присећањима: не допуштајући тако духу да дише, причи да тече: од силне жеље да се све научено простре пред читаоца, познате личности, фразе на страним језицима, историјске пикантерије, просто једни друге прескачу у реченицама, неубедљиво уверавајући читаоца да апсорбовање свега тога има више смисла од бубања лекције ноћ пре контролног задатка. (Друга крајност је наравно експлоатација романескних шаблона којима је једина сврха банални надражај чула за патетику).

„Крађа заната“ од великих писаца, која је наводно сврха тог општег великог читања, заправо је само уводни аргумент у рекламирању школица креативног писања и начин да се такозвани занатски аспект писања наметне метафизичком док га сасвим не уклони. Већ идеја да је могуће научити писање пуким читањем или опонашањем других писаца ниподаштава уметност приповедања, али негирање узвишеног и необјашњивог елемента уметности је баш оно што тржишту књига треба. Издавачима је потребна роба, а чекање на велика, па чак и на осредња дела, понекад предуго траје у условима непрекидног трговања, зато је потребно убедити људе да између Достојевског и Данијеле Стил баш и нема велике разлике: ионако би свако могао да буде Достојевски ако би на време „украо занат“ или прошао кроз неку радионицу креативног писања.

Но, ту се појављује озбиљан проблем: изгледа да Достојевски није постао то што јесте зато што је много читао. Бора Станковић, према Кашаниновом мишљењу, наш најбољи стилиста, по свему судећи, није читао готово ништа. Па одакле онда све то у њему?

Ову двојицу узимам за пример зато што су то писци које сам ја читала. Никада нисам читала да бих помогла свом писању, јер мом писању никад није требала испомоћ, нити туђи стил и сазнања, искуство, да би се избрусило. Никада нисам читала „много“, али сам читала „снажно,“ јер сам тако чинила и доживљавала и све друго.

Читала сам оно што ми се допадало, што је покретало човека у мени да мисли и осећа више: након што је девојчица Нели (Понижени и увређени) одлучила да упркос Јеванђељу не опрости оцу, и да умре непомирена са њим, преда мном се отворио до тада неслућени бездан људске душе: и сама сам још била дете, али никад нисам заборавила тај тренутак потресне спознаје. Након њега, „гутање књига“ било је немогуће, јер је увек у грлу стајала та горка Фјодорова кнедла, и моју стварност, мој људски, па и списатељски сензибилитет и судбину, дефинисало је то снажно искуство (туђе) патње: читала сам Достојевског не зато што је један од великих писаца обавезне лектире сваког образованог човека, него зато што је тако јасно и чисто видео људскост са свих страна, и пред тим видиком није заћутао. А то је оно што је мене интимно окупирало.

Дакле, ја нисам учила од њега како се пише, него како се осећа и види, како се бива човеком, како се престаје бити човек и каквим се подвигом боголикост поново стиче. То сам такође учила на сваком кораку у свом животу из свега што је сведочило о људскости.

Тек подешен на духовну фреквенцију, изнутра, писац постаје пријемник за различите дрхтаје који насељавају наш свет. Цвет који свенуло ћути на мразу, тон виолине, смех школске деце, замишљеност старца у аутобусу: све су то сензације од којих добар писац може да начини ремек-дело, али које такође, у супротном смеру, чине од њега бољег писца.

У писању је, мислим, најбоље немати узоре, зато што је опонашање смрт уметности.

Писац ће, ако ствара а не производи, неминовно у своје дело да интегрише, из подсвесног, све што сам јесте. Све су нас изграђивали наше породице, дворишта, учитељи и школе, омиљене лопте и лутке, са њима и омиљене књиге.

Што је писац већи, то је траг који његово дело оставља дубљи и значајнији. Када се поведу разговори о књижевности, па саговорници почну да набрајају шта су све читали, и то су некада заиста импресивне листе, ја обично кажем да сам прочитала „Понижене и увређене.“ Разуме се, то ипак није једина књига коју сам прочитала у животу, али често ми се чинило да је могла да буде, и да се у том случају у мојој души ништа значајно не би променило.

Наравно, тако снажан утисак последица је више фактора, мог личног сензибилитета који је и пре читања постојао, мог узраста, дотадашњег животног искуства, но превасходно, то би требало да буде подразумевани домет књига које читамо. Не могу да смислим ниједан релевантан разлог из ког бих такво искуство заменила за пуку забаву или гомилање махом непотребних знања и утисака која ће већ сутрадан представљати сувишак у мом памћењу.

Можда није нужно да нас свака књига коју смо прочитали трајно обележи, али ипак, оне које јесу заправо су једино што је вредело читати. Немам проблем са тим што често мој невелики читалачки списак изазива подсмех или подозрење.

Књиге које сам написала баш зато изазивају дубљу неверицу.

Одакле тако младој жени све то – питање које ме сусрело на стотине пута.

Отуда што никад нисам „крала занат“, него је мени украла душу патња невиних и добрих, са којом ме је суочио у право време највећи међу највећима, Фјодор М. Достојевски.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: