Дан рођења Петра II Петровића Његоша: „Народности ми србинска, ум и душа славјанска“

Владика Раде, духом читав један свет, а телом и рангом владар самодржан, живео је и умро без иједне засићености. Мирио се са својим тешким дужностима, извршавао своја опасна права, носио своју трагедију слободе ради, а упркос и срећи и правди. У Сплиту, једаред, разговарајући са Шкотланђанином путником по Балкану, рекао му је: „Знате ли где је највећа слобода? У Црној Гори, чије кључеве ја држим“. Значило је то да је највећа слобода и у њему самом… Да, Владика Раде је показао којим се путем ишло у најдостојнији гроб, тамо, у класичној Црној Гори.
У Црној Гори има оазâ ведрине и зеленила, али у Црној Гори има праве пустињске мистике. Земља на којој живимо богата је пустињама: океани су водене пустиње; огромне површине копна су пешчане пустиње; високе планине су камене и ледене пустиње.
Пустиње су трагови хаоса: пуне су могућности, мисли, тајни. Сфинге су симболи за мислене мостове између временскога и вечнога. Пустињски дух је стваралачки дух. Многи пустињски народи су били велики ствараоци. Хебреји, Арабљани, Кинези, Египћани. Многи велики духови су пустињски духови. Владика Раде је себе називао „пустињаком“ кад му је било двадесет година; и он је био пустињски дух. Једина аскеза тога чудног монаха била је аскетска
преданост законима васионе и законима мисли. А најтрагичнија страст тога чудног монаха била је страст за слободом. А врховни закон Владичин, и свих Црногораца, чојство, пустињска етика: над главом, закон света; на земљи, сваки човек судија. Неколико стотина година непрекидне активне трагедије и народа и његових владара, са врховним трагичним јунаком Владиком Радом, ето велика пустињска драма, и велика пустињска етика, под крилима дивне и свирепе слободе.

Своју посљедњу зиму Његош је провео у Напуљу, Италији, гдје почетком прољећа случајно сријеће Љубомира Ненадовића. Заједно су провели сљедећа три мјесеца, а све вријеме заједничког боравка у Италији, Ненадовић је марљиво биљежио своје разговоре са Његошем и Његошеве разговоре са другима. Тако су настала “Писма из Италије” или како их је Ненадовић најприје назвао “Владика црногорски у Италији”. “Познанство с владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целога живота”, рекао је Ненадовић након Његошевог одласка из Италије.

“Сви важнији људи походили су га и не могу довољно да га се нахвале”. Па и Енглези а они “ретко ласкају”. На забавама је увијек био окружен најљепшим дамама које су га молиле да им прича о Црној Гори и ратовању Црногораца. Ненадовић каже: “Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође”. Са путовања по Италији Његош је донио само ловорову гранчицу са Вергилијева гроба и кончић из појаса Торквата Таса.