Мистерија жене српског владара

Мало је историјских података о Јелени Гатилузио, жени деспота Стефана Лазаревића. После три године истраживања његовог живота, књижевница Ана Атанасковић важан део историје приближила је свима. Њен роман „Змајева жена“ руши предрасуде о снази жене, али и снази државе у време слично данашњем, када Србија мора да балансира између истока и запада.

„Србија судбински, вечно лебди између две стране. Владар се после битке код Ангоре окреће Византији и прави отклон од Отоманског царства, истовремено Јеленина сестра, као жена регента Константинопља, користи прилику да је споји са младим великашем. Веридба се догодила. Она, са својом титулом, уноси Византију у Србију“.

Деспот Стефан, син кнеза Лазара и кнегиње Милице, започео је врло млад да уз помоћ своје мајке влада Србијом као кнез. Од Ангорске битке 1402. године, као деспот, а по добијању титуле отпутовао је на Лезбос. Тамо се верио са ћерком господара острва Јеленом Гатилузио.

О овој дами племенитог рода има доста података пре него што се срела са стаситим српским витезом и владаром. Да ли је умрла, вратила се на сунчано грчко острво из тадашње српске престонице Крушевца или се можда замонашила, није познато.

‘“То се десило у години када се господин Стефан жењаше“, додао је писар у повељу кнегиње Милице и тако усмерио пажњу историчара на једну страну. И на моју машту. Доста је контроверзи и роман је заиста био изазов, јер нема много података. Са Јеленом Анжујском о којој сам такође писала је било тешко, јер је проглашена за светицу, то је велика одговорност. Са Јеленом Гатилузио велика слобода, прва сам која пише о њој, па је изгледно да ћу код многих створити наратив који је јак, али није историјски потврђен, такође велика одговорност“, каже ауторка.

Једина музика на Стефановом двору – литургија

Направила је савршен психолошки профил Стефана Лазаревића који је рано остао без оца, посебне личности српске историје, човека који је стварао државу, тешко је бити наследник такве громаде. Кроз Стефана читамо и његов однос према жени, отац му је у аманет оставио мајку удовицу и сестре без заштите. Једна је завршила у турском харему.
Атанасковићева је имала велику одговорност да представи његову личност кроз сусрет са женом вреле, делом и пиратске крви са острва Лезбос. Женом која је крвљу блиско повезана и са царском династијом Палеолога који су владали Ромејским царством, односно Византијом.
„Ушла сам дубоко у његову личност, покушавајући да га разумем. Прво сам истраживала тврдњу Александра Тешића о “тешком Стефановом карактеру“. Отац гине у бици, мајка прихвата вазалство, сестра одлази у харем, зато рано одраста и прихвата обавезе одраслог мушкарца. Вансеријски васпитан и образован за оно време, витез пар екселанс, што је доказао на многим бојиштима, а у себи носи тугу коју изражава кроз писање. Величанствен је, јер успева да се издигне над искушењима“.

Упитана да ли је заиста музика била забрањена на двору деспота Стефана Лазаревића или је то фикција, ауторка каже да је пронашла више историјских извора који тврде да деспот није трпео галаму.

„Био је изузетно строг и посвећен вери. Једина музика на двору деспота Стефана су биле литургије“.

Деспот чији је Бог – љубав

Историографи не могу да се сложе коме је деспот Стефан Лазаревић посветио песму „Слово љубве“, брату са којим је био у сукобу, сестри која је била у туђини или својој жени? Ауторка се, наравно, одлучила за варијанту која је у функцији њене приче. Песма је жива и у роману, а пре свега је, како каже, огледало душе коју смо, као народ, срећом имали на челу средњевековне државе.
„Пресрећна сам што сам изнова осветлила ту песму. У средњој школи се не може разумети њена дубина. Док сам писала, одушевила ме је на посебан начин својом једноставношћу и лепотом, али пре свега дубином. Види се колико је српски деспот био верујући човек и колико је истински веровао да је љубав Бог и да све произилази из ње. Не знамо поуздано коме је посвећена, али делује као да је свима нама. Држави и народу“.
Атанасковићева додаје да су јој многи читаоци пренели да су избрисали границу између маште и историје, што је велики комплимент.

После романа „Моја љубав Никола Тесла“, у коме је, такође кроз жену, отворила срце научника који је унапредио цивилизацију, ауторка овим романом код читалачке публике, али и књижевне критике, руши предрасуде које носе романи историјске фикције.

(Спутњик)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: