Дијамант на зубу Клаудије Кардинале

Пише: Милија Пајковић

Не постоји сеоце, село, варош, варошица, велеград, не само код нас, него у васколиком свијету, а да нема поред оних часних, поштених, паметних, мудрих, моралних становника и оне сасвим супротне од тих. Сва та насеља, све те насеобине су добро замијешана, промијешана и забркана мјешавина и тих и оних.

Па како онда имају свега, и овога и онога, то онда имају у тој силној грушавини и своје лажове. Тако је било одвајкада и биће док је свијета и вијека. Поред оних покварених, злобних, пакосних лажова, због чијих лажи можеш и без главе да останеш, који са својим преносницима који су исти или још гори пакосници од њих шире лажи и по задатку и онако сами од себе, постоје и они лажови који лажу да би само лагали, али тако маштовито, као да су неки писци бајки, басни, легенди, а масте сасвим безазлено, никог да не оштете, па ни ону најмању мрвицу. Дају себи одушка само у одређеним тренуцима разбибриге и опуштања, а у свим осталим приликама можеш се посјећи на њихову ријеч. Дакле, могу то бити сасвим тачни и угледни мјештани, грађани или сељани…

Те се маштовите и сликовите лажи преносе из краја у крај, па је тешко утврдити гдје су оне стварно настале и испричане, а и којим поводом.

Тако причу о чобанину планинцу који је легао послије напорног дана и утврдио сан у својој колиби, а пред зору га разбудила капавица која је добовала по његовој глави, можете чути било гдје и сви ће вам се заклети у шта год хоћете да се збила ту и ту, а да је чобанин био тај и тај. Пошто је пастир устао, обрисао чело и лице отворио је врата и дочекала га је ведрина, тако да је одмах искључио могућност кише и прокишњавања крова. Опет је залегао, придријемао и наново га је разбудила капавица. Пошто је видјелица била већ поприлично освојила унутрашњост просторије загледао се у таваницу и то право изнад себе, да би покушао да ријеши ту чудновату загонетку; оно што је угледао натјерало га је да се забезекне од чуда – наиме, тачно изнад њега, на греди, миш је неуморно глодао окачени вијенац црног лука. Од нагриженог лука сузиле су му обилато очи, толико да су одваљене крупне сузетине натапале чобанинову чобрњу.

А други један домаћин ушао је у своју шупу да је среди и раскрчи. Доста тога је спремио за смеће и да запали, а оставио је оно што му је требало и што је могло да се искористи за нешто. Управо кад се спремао да изађе пажњу му је привукла велика и очувана погача у углу. Сјетио се да ју је његова жена била испекла са другим погачама, кад су сређивали свињетину и телетину, а да ју је ту ставила и заборавила на њу, јер су им оне остале биле довољне. Жао му је било да је одложи у оно непотребно, јер хљеб не може никад бити сувишан и никад не смије да се баци, барем је то тако код нашег народа, такав обичај и поштовање према храни је од искона. Међутим, одједном је осјетио да га нешто вуче за ногавицу. Држећи чврсто погачу направио је један корак, али други већ није могао, јер га је нека сила жестоко заустављала. Погледао је доље и пренеразио се – неки сиви олињали миш вукао га је и цимао за ногавицу. Кад је хтио да га отресе зачуо је његов глас:

– Ако ме убијеш, направићеш од моје дјеце и жене сирочад, а ако ме пустиш на миру и оставиш нам ту погачу да се прехранимо бићемо ти сви захвални.

И шта ће газда, стави погачу на исто мјесто, миш му од срца захвали.

Кад је сјутра ушао у кужину и дошао до оне рупе да провјери је ли сањао или је све било тако како му се и збило, нашао је дукат – миш му га је оставио у знак захвалности, а домаћин се сјетио намах да је то онај златник који је давно изгубио његов дјед кад се вратио из рата.

Сједјели су у једној сеоској продавници пивопије, све комшије, кумови и пријатељи; разглабали су разноразне приче, стравичне, обичне, смијешне и уживали. Одједном су се, усред те приче, отворила врата и унутра је упала мечка са два мечета. Сви су се испрепадали и остали чврсто приковани за своја мјеста. Мечка им је нешто промумлала у знак поздрава, затим је пришла гајби са пивом, узела боцу, зубима макла чеп и халапљиво испила пиво, па потом и друго, толико је била жедна, Кад су мечад кренула ка боцама с пивом, она их је гурнула ка гајби са соковима и показала им је шапом да је то за њих, а не пиво. Кад су мечад испила сокове, узела је кутију медењака с банка, лагано отворила велику свеску за дужнике, узела оловку и написала шта је попила са својом дјецом. Кад је то урадила, махнула је шапом у знак поздрава и изашла ван.

Прича један:

– Ово је било кад још код нас није било ни ријеч о пелету, нити је ико помишљао да ће се и код нас трошити. Дуго сам ово чувао у себе и морало је једном да изађе ванка. Имао сам тада четири краве музаре и двоје телади, једно скоро сисавче. Пустао сам их на испашу код оне старе пилане ђе је било брдо пиљотине. Ту је около била велика и сочна трава, а да од мерака. Међутим, оне ни да погледају траву, право јурну на ону пиљотину. Ја ћерај, ћерај, ал’ не помаже, кол’ко их поћерам оне ти опет навале на струготину и кркају као да су трице. Шта ћу, пустим их, џаба сјекирација. Навече их пријавим у двориште, а оне сите и умерачиле. А ујутро кад уђем у шталу имам, браћо, шта да видим – умјесто баљега све чисти пелет! Донесем џакове и напуним их, бол испало. Све сам их ћерао тамо док и задње зрне пиљотине нијесу позобале, а џакова и џакова, не мож’ ни да избројиш. Цијелу зиму смо се гријали и то смо бацали у ону пећ бубњару, нијеси могао да сједиш кол’ко је била врућина. Мора да је неко навр’ћо на сједник, па чуо за то и потоље искористио да направи пелет. Да сам био паметан, ја би’ се обогатио, а не неко други, но све ћути да ме не дигну на енгу и да ми се љуђи не спрдају.

А други:

– Кад сам био на море, код ујка и ујне, иш’о сам сваки дан да се купам. Слано море, топла вода, уживање. Знате сви како сам добар скакач, како добро правим ,,ласту“. И на ту плажу ђе сам се куп’о и иш’о сваки дан, била је велика стијена и чунем како у моју близину причају да нико са ње не смије да скочи. Ћутим ја, ништа не зборим, знате да не волим да се хвалим и полако се испнем на вр’ стијене. Морам ви реј истину, није ми било свеједно, задрхташе ми мало и ноге, висина, а да висина, ка’ да си на вр’х наке планине. Гледам доље, људи ка’ мрави. Кад сам осјетио да је вријеме раширим руке и направим ,,ласту“. Кад неђе на пола пута, а бруји и пишти ваздух око мене ка’ мотор камиона, видим како људи доље машу рукама, чујем како вриште, цијучу и вичу, истина једва чујем, али срећом чујем, ,,плиткооооо јеее, плиткооооо јеееее“. Право да ви речем, није ми било то свеједно, а и како би, рек’о себе ако наставим доље разбићу се у парампарчад, па ми дође нака снага, не могу је описат’, ка’ да сам се натанка’ на бензинску пумпу, па ти се онда закопрцам, па маши рукама, па маши ногама, ка’ да сам боже ми опрости, ‘еликоптер, ка’ да сам лептир, а не чо’јек, и некако ти се врнем горе. Љуђи моји, кад сам стао опет на стијену, ка’ да сам се родио. А сви аплауз ка’ да сам побиједио на олимпијске игре. Тад ми је, морам ви то признат’ било и најтеже, али и најљепше у живот.

Трећи:

– Ставила Персида рибу за ручак, а она ти је мајстор кухиње, турила ми на пљат и отишла у другу собу да нешто смири. А мачак се прикрио, мачак к’о мачак, па чим сам устао да наточим воде на чесму испред куће, јер ми ђеца нијесу била ту, а жао ми Персу да ометам, доста јој је било рада за тај дан, ћапио мачак рибу и гусла је поред чпорта, а све преде. Како је био неки офишљак поред ћепаница, не знам одакле се ту обрео, узмем га и мало преберем мачка по ребрима. А он, а вјерујте ми или не, како год вам воља, испусти ону рибетину, па се налакти и зафркта:,, Слушај, добар си чо’јек и газда, али ако још једном оманеш том прутином, кунем ти се у бабу моју најмилију, биће ти то задње“.

Четврти:

– Зима живисјан, све дере, мрзне све редом, нема милости за никог. Најратније је чељаде кад је у топлу собу. За ђавола нестаде сијена, а мислио сам да ће га бити до краја Бабиних јарчева. Шта ћу кукавац, но ти ставим самар Шарану, па прти, прти до у планину, у катун. Е мојија мука. Сирома’ Шаран, иако јак пастув, мало по мало па застане, а како се примичемо колиби, то му се све леди дах, па ухватим косијер те режи лед мало по мало, комат по комат, како провири из њушке. А он само што ми не каже ‘вала ти роде. Да не губим вријеме, дуг је и повратак, натоварим сијено на Шарана, па уђем у колибу – кад тамо поред стола пијетао у санту леда, смрзнут потемељу. Заборавили смо га кад смо се вр’ћали с издига. Жао ми га би, да ви не кријем као да ми је род рођени, сила је то била од пијетла, витез, украс један, перје као да си га цртао и бојао, а умилан, а кад у зору закукуриче, то ти је као да ти неко пусти радио. Еххх, срце ‘оће да ми пукне, Рек’о да га носим кући, биће још већа жалос’, јер би ђеца учињела фригањ, толико су га вољела. А и да ви речем нешто, ђе да ставим коцку леда и у њој змрзнутог пијетла, а можда би га неко так’ог ставио грешком и у супу. Помилујем га и оставим тако. Кад је дошло вријеме издига одем први ја да припремим бивак за све остале. Кад сам се примакао колиби, има шта да видим, замало да паднем у несвијест – наш пијетао, подгојан, раскошан, право се залеће ка мене, закукурика из свег гласа и рупи право у моје наручје. Кад се отопио пио је и ијо све што је нашао у колибу, а онда кад је потпуно озелењело изашао је кроз отвор за димњак и туда се увече и враћао да га не би неко напао. И замислите, спавао је стално на мој кревет. Ову живу истину до ноћас ником нијесам причао…

Пети:

– Кад сам био у војску имао сам друга Словенца Петера Пеца Шареца из Домжала. Био је низак, жилав и плав, али ватра жива. Кад смо излазили у град тај је чашћавао као да је наш. Кад год је добио пакет од куће отварао га је одмах пред свима и све дијелио. А да чо’ек прва лига. У војску је био кувар и све ми је одвајао најбоља парчад меса и осталог, а у цивилству је био портир у неку фабрику. Он је био познат јер је био скакач на скијама. Освајао је и медаље. Кад смо били при крају војске каже он мене:,, Од тебе ћу да направим да летиш на скије и да будеш први у свој крај и шире. Видим да си талентован.“ И почне у слободно вријеме да ради са мном, те како се стаје на скије, како се припрема, шта треба да урадим и како да се одапнем са скакаонице. Иде мене добро, богуми. Мјесец дана пошто смо изашли из војске стигне ти мене телеграм да идем код њега. И шта ћу, позив се не одбија, отиднем. Узмем бидон ракије, пршуту и правац код њега. Дочекају ме к’о да сам им фамилија. И било је неко такмичење и поведе ме на Планицу. ,,Бићеш предскакач, убацио сам те на списак“. Није ми право да ви речем одма’, али нећу да испа’нем да сам нека кукавица, а још из Црне Горе. А народ се велики окупио, прави сабор. Дође ред на мене, дрхте ноге мало, али ништа страшно. Све радим што ми је Пецо рекао и показао. Одлијепим се са скакаонице, кад се, браћо и сестре, пријатељи моји мили, одједном навуче магла, прст се пред оком не види. Шта ћу ја кукавац сињи, улетим ти у ону перину, у ону маглетину и летио сам и кружио, а да ве не слажем, најмање једно петнаест минута, а кад се магла макну и одједном разведри, ја ти доскочим и срећно приземљим, а публика одушевљена.

Шести:

– Запео ћале да га водим на море да се искупа, на обдан, ушли ти ми у ,,фићу“, па гурај. Брише ,,фићоније“ ка’ ,,јагуар“, све претичем и наше и странце. Тата се уплашио, а мало прође, па све као да неће – ,,а не синане тако брзо“, ,,а не претичи тако, јадан не био“, ,,а што си га стискао тако те летиш двјеста на сат“, ,,а не улијево“, ,,пази, ево кривина“, а људи људски, врућина, гужва на друму, велика брзина, а ћале само прича, досади ми то у један вакат, па ти у највећој брзини извадим волан и тутнем га оцу:,, Ево ти, ћале, па ти вози кад тако знаш“.

Исти:

– Купао се ја на море и дуне ми тако одједном, из чиста мира, да роним до Подгорице. ,,А нека, чоче, батали се тога, немој мрдат’, изгубићеш своју паметну главу залуд, ту се брчкај, богати, не тражи таксирата без потребе.“, сви скочили те су били са мном, а среће не видио те у једно вријеме нијесам признао да су били потпуно у праву, јер сам великија мука видио. Роним, роним, па упа’нем у Скадарско и опет роним.

– Вала свака ти част, него, буразере, ђе ти је било најтеже?

– А ђе, чуј ђе, а јадни не били, па у Морачу. Кад ме срете морачка ледењајка, одмах сам знао да сам у Подгорицу.

Седми:

– Збарим ти ја једну Њемицу на море. А как’а је била ка’ да је мис свијета. Сви су се, ђе смо год мрднули, обртали за њом, искривили су вратове. Није се знало шта је љепше на њу. А да упис прави. Узмем ти чамац од једног друга, те ти Њемица и ја на пучину. Кад ти она бућ у воду, а плива краул, лептир, прсно, леђно, све, послије сам чуо да је била првакиња Њемачке у леђно. Уживање. Кад у једно вријеме она ти врисне: морскииии пааассс, оно по њемачки, али тол’ко знам, а и видим нијесу ми очи испале. Погледам побоље, избечим што сам могао више, кад оно баш морски пас. Е колика то, људи моји, бијаше мрцина, ка’ подморница, а све кружи око ње, виђу ја да ‘оће да ми изије и појие Њемицу. Ја ти ондак завеслам што сам могао брже, све око пса укруг, завеслај ти ја, завеслај, а кружи, кружи, поче да ми мрчи свијест, направим коловрат и пас се удави или снемоћа, исти матрак, спљошти му се оно пераје ка’ да га никад није имао. Изљуби ти она мене и причала је то свуђе по Њемачкој, ђе гој сам тамо мрднуо гледа народ у мене ко да сам слетио на Мјесец.

Осми:

– Изнио ја моторну пилу да је наоштрим, лијеп дан. Милкица ми скувала кафу, донијела и коју приганицу. Ђеца у школу, мир. Турпијам ја, турпијам и, богуми, наштрим, како треба. ‘Ајд сад рек’о себе да је и упалим да видим како ради. Ухватим чврсто за ручку и креснем. Аууу, браћо и сестре моје, кад ме сила нека подиже у небо, срећом сам се држао чврсто. Сподбијем ручку са обје руке и летим изнад села и брда, гурам и кроз облакове, а стра’ и језа ме нека стисла, не питајте. Не знам кол’ко сам тако лећео, не би да ве лажем, ал’ ипак осјетим да поче пила да штекће, знак да гориво нестаје. Срећом, приземљио сам на Ристанову подину, а на мекоту. Потољек сам и схватио шта се десило – пилу сам дао Маркану Ђолевом, а син му је авијатичар и био је донио керозина, па умјесто бензина они турили у пилу керозин.

Па девети и све тако редом у недоглед…

Није наодмет, што сам вам испричао и пренио ове приче, ти који су их испричали неће се љутити, многи од њих сада причају такве приче у рају, неки од њих су их намјерно причали и никад се нијесу љутили кад би их неко препричао, а и њих споменуо, а ове су тако сређене да нико не може да се препозна, а може сигурно да се зна.

Е, али ово је, ипак, прича о једном другом, али исто таквом, уистину, непоквареном и добродушном распиривачу маште, да не кажемо лажову, јер, ето, може да испадне да је то ипак груба ријеч за један, али баш само један дио описа његове личности, његове посебне и изузетне невјероватности, који је у секунди могао да сложи такво збитије да се распаметиш начисто и велика је штета што своје бисере није и литерарно обрадио, него су само остали искрзани кроз изговорене ниске у сјећањима оних који су га знали и са њим се дружили,

Ово је прича о Душану Рујкићу, Дуцету, Пломби, Доктору, Дијаманту, човјеку са четири надимка, за којег се ни данас не зна поуздано да ли је био само зубни техничар протетичар, несвршени студент стоматологије или доктор стоматолог са студија из Београда и Беча. Такође je непознатo да ли су истините и неке његове догодoвштине из рата са Италијанима и Њемцима, које је поред њега испричао и један сличан њему који је био прегурао стотку, о својем и о његовим боравком у логору, пријатељству са њемачким капетаном Bertokom Weberom, командантом логора, који је био добар за затворенике. Непознато је и то коме је, у ствари, Дуце припадао или за кога је навијао током рата, јер засигурно није учествовао у ниједној бици, сем у оним његовим из маште. Једно је било очевидно и очигледно, а то је да ником ништа није скривио, да никог није ошпијао, оклеветао, издао, био је право оличење доброте и поштења. А што се тиче лагања, он никада није лагао што се тиче посла, обичног живота, био је тачан, истинит, што може звучати више него чудно, али је стварно било тако. Давао је својој машти одушак и на вољу само у неким посебним тренуцима и чврсто је вјеровао у то што би испричао, а волио је да има и пажљиве слушаоце за те приче. А казивао их је тако танано, мирно, убједљиво да би скоро сви, нарочито они која га нијесу познавали, мислили да је све то и истина.

Стоматолошку ординацију је имао у приземљу своје камене куће, у вријеме кад је то било незамисливо, кад се све одвијало у државним болницама. Ту је вршио оправке, ударао обичне и америчке пломбе, вадио зубе, правио вјештачке горње и доње вилице, ама радио све што се могло тада. Имао је заједничко двориште са професором Каћом Сајковићем и његовом супругом Милицом, учитељицом и често је знао да направи малецки одмор, док муштерија сједи и чека обраду, па да код њих попије кафу или гуцне лозу или другу врсту ракије.

Тако је једном сређивао кутњак неком официру. Завалио га је на столицу, почео да му врти зуб, а онда је ријешио да на брзину попије кафу и испије уобичајену чашицу ракије. Оставио га је широм отворених устију и отишао до Сајковића. Док је испијао кафу и ракију запричао се поприлично и сипао је једну од својих маштарија, заборавивши сасвим на пацијента. Кад је испио све, госпођа Милица је случајно погледала пут ординације и спазила је човјека како сједи разјапљених устију и избечених очији од напора.

– Душане, па тебе чека муштерија – напоменула га је, истински жалећи непознатог човјека.

Пломба се тромим корацима вратио, као да се ништа не дешава – официр је био на ивици издржљивости, на граници свјесног и несвјесног стања, али је све јуначки трпио, прави војник, док су му бале које су се немилице циједиле из устa обилно квасиле униформу, кошуљу и кравату.

– Још пет минута, па завршавамо тај зуб.

Официр је само климнуо главом, још више циједећи све из уста, потпуно утрњелих и укочених вилица.

Дуце је живио и радио у једној нашој малој вароши, малој, али и веома незгодној, јер су љети кроз њу пролазили бројни туристи, разгледајући старине и саму варош, уз обавезно пробање неких јела особених за тај крај. Он и супруга Ружа, фармацеут, имали су двоје дјеце: кћерку Тиосаву и сина Благоша. Била је то једна веома занимљива варошка породица која је водила свој живот никог не дирајући, а сваком чинећи добра. Дјеца су били одлични ђаци и зато су и успјешно завршили студије – Тиосава је постала професор њемачког језика и књижевности, а Благош инжењер машинства.

Ружу је упознао док је студирао у Београду, а завршни дио студија је по његовој причи окончао у Бечу. Откуда баш у Бечу то нико није знао и нико га и није питао за детаље.

Док је боравио у Бечу играо је наводно фудбал за неки познати клуб, да ли за ФК ,,Рапид“ или зa ФК ,,Aустрија“, то се није никако могло похватати и размрсити, јер је користио оба у својој причи.

– Играли смо тако против неког енглеског клуба, не могу сад да се сјетим, прволигаш је сигурно био, пуне трибине, брале. Играо сам нападача, а пасало ми је то, виши сам био за главу од многих, одраз небу под облаке, брз, јак к’о земља. Набаци лопту наше лијево крило, неки Андреас Грабер, мислим да нијесам погријешио презиме и име, у најгорем случају било је слично, а умио је да те пронађе к’о руком, ја скочим највише и главом пошаљем лопту под саму пречку. Изломи се њихов голман, али за џаба. А кад, мили брате, пуче публика, па поче:,, Душанеее, Душаннннеееее, Душааанеее. Притрчим трибинама и поздрављам, кад на западној, у првим редовима угледам црнокосу љепотицу, гледа она мене, гледам ја њу. Кад видим на сточићу код излаза струк руже. Узмем ружу и стигнем до ње да јој је поклоним, а публика навија ли навија, а све мислим да је Аустријанка и таман да прозборим њемачки, кад ме она предухитри: ,,Ја сам Ружа, из Србије сам. Студирам овдје“. Дам јој ружу:,,Ево, Ружо, теби румен ружа, да ти сву срећу пружа“. Пољубим јој рукицу, а њој сузе низ бијело лице.,,Видимо се послије утакмице“, кажем јој, а она мени ,,Важи“. Тако је Ружа чим смо завршили студије, а то је било убрзо послије тога, постала моја супруга. Моја Ружа.

Послије више пута поновљене приче од стране самог Дуција, а касније и од многих других, доста њих из вароши и околине мислили су да је добра Ружа, апотекарка, којој није било нимало тешко да устане из кревета у било које доба ноћи, оде до апотеке и да болесним љекове, коју су сви одреда напросто обожавали, студирала у Бечу и да се на стадиону ,,Рапида“ или ,,Аустрије“ и упознала са Душаном, иако је њен главни и стварни пут био од Мрчајеваца, одакле је била родом, до Београда, у којем је и окончала студије фармације као одличан студент и није видјела ни Б од Беча, не барем у то вријеме.

Ипак, најзначајнија његова маштовита прича била је она о зубу Клаудије Кардинале. Да данас упитате неког од преосталих варошана из тог времена, који све памте, о томе, они би вас убјеђивали надуго и нашироко да је лијепа Клаудија стварно боравила у њиховом градићу и да се све то и тако десило. Било који ваљани разлог да изнесете да од тога није било ништа и да је и немогуће да се и збило, одмах би оповргли то својим против доказима. А то су биле оне године на средокраћи између шездесетих и седамдесетих година сада прошлог вијека. Клаудија је била већ позната италијанско-холивудска глумица која је свијет очарала не само својим несумњивим глумачким даром, него и заносном љепотом и грађом.

Било како било, дунуло је слаткој Клауди Жозефин Роуз Кардинале, уистину преслаткој Клаудији, кћерци Франческа Кардинале и Јоланде Греко, Италијанки рођеној у Тунису, холивудској звијезди, да одједном, онако из чиста мира, угради у свој блиставо бијели зуб јединицу са спољне, оне видљиве стране, најскупљи дијамант из Јужне Африке. Чисти хир, потреба због неког филма? То Дуце није никад појашњавао, тако да је прави разлог остао у домену претпоставки.

Е сад, како је то Клаудија чула, најприје, за ту варошицу, па потом за Душана Дуцета Рујкића, ко га је то препоручио, како се обрела у том крају, све је то обавијено велом тајанствености, а кад је то Дуца причао, све нејасноће су отпадале, све је било тако увјерљиво и сликовито, да ту није било никаквог поговора и провјере. Чак је убацио и вожњу у кочијама, иако су у вароши последње кочије, условно тако назване, више неке двоколице, налик на оне војне, завршиле испред једне кафане, расклиматане, без једног точка, ето, само да подсјећају на стара времена. И они који су знали да је то најобичнија лаж, да машта Дуцета Пломбе ради свашта, толико су били огуглали на ту причу да би понекада ухватили себе како замишљају Клаудију у својој вароши, како радознало разгледа излоге, обилази пијацу, одлази на обалу ријеке.

Смислио је Душан Пломба како је Клаудија пробала тулумбе, шећерпаре, ђеврек, бозу, бурек, код Хуска Горанца, па варенику овчју и крављу, пуномасни сир, разне пите, копривњак, попару и да се напросто распаметила:

– La tua cucina è simile a quella italiana, ma anche più grassa, ricca e gustosa. Hai una ricchezza di natura, cibo e brava gente.

У преводу:

– Ваша храна је слична италијанској, али још маснија, богатија и укуснија. Имате богатство природе, хране и добрих људи.

Ове наводе и на италијанском и на нашем треба прихватити са великом задршком и опрезом, јер могуће да и једно и друго није написано како треба, без обзира што је Дуца Доктор говорио италијански, који је научио од италијанских војника, а ово је преузето од његовог пријатеља и кума Дракчета Слона, који је баратао и језиком и преводом, слично као и Пломба.

Душан је мајсторски уградио малени дијамант на зуб јединицу Клаудије Кардинали, али нико није могао ни на једној њеној фотографији, у ниједном њеном филму, да то примијети. На њеним сјајним бијелим дивним зубићима није било никаквог дијаманта или сличног украса, али су многи варошани, хтјели то или не, видјели онако како је причао Дуца – видјели су и вјеровали у дијамант на зубу Клаудије Кардинале.

А кад се боље поразмисли, без обзира на истину и неистину, на ту сву маштарију равну најбољој причи, намеће се само по себи питање – како је то Душан Рујкић Дуца, Пломба, Дијамант могао, у једној маленој вароши, кад није било ни помена о интернету, мобилној телефонији, па ни о неком правом телевизијском програму, да смисли и предвиди моду уградње дијаманата и драгог камења на здраве и бијеле зубе, која је наступила скоро пола вијека послије?

Из нове књиге ,,Мирис багремовог цвијета

Фотографија¬: Filmosonor/ Christophel Collection/ Profimedia
Обрада фотографије: Милија Пајковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: