Смрт фашизму – слобода Цетињу!
Цетиње
Пише: Емило Лабудовић
Цетиње данас слави 80 година слободе. На Орловом кршу, раме уз раме са славним претходницима, 49 народних хероја неугасивом бакљом самопожртвовања разагоне таму времена и чувају завјетрину у којој цвета најљепше цвијеће слободе.
Цетиње би данас, такође, требало да прослави и осам деценија побједе над фашизмом, јер те двије „слободе“ би исто тако требало да буду неодвојиве. Цетиње је, као уосталом и сви други, своју слободу платило крваво. Али, за разлику од других, Цетиње никако да се ослободи – себе. Не дају му и не да му се , па никако да искорачи иза ледено – мрачне завјесе која скрива највећу и најстрашнију авет човјечанства. Да се отресе оних натруха времена у којем су неки Цетињани цвијећем и добродошлицом поздравили окупаторске фашистичке фаланге из домовине одиве нам Јелене.
Цетиње се и данас, усред слободе, бори против сопствене сјенке која га је наткрилила више и од Ловћена. Јер, баук непријатеља, које Цетиње попут бабароге држи у страху и на опрезу, неки Цетињани никако да истјерају испод кревета, из ормана, са тавана и подрума. Из својих душа и умова поготово. А тај баук, пошто других више нема, усред некад српског Цетиња, данас су – Срби. И све што макар и мирише на српско. „Крња“ и „Зеленка“, са којих ни вјековна рђа још није успјела да избрише да су, пошто су крваво плаћени, „донесени на српско Цетиње“, Цетиње као да данас не признаје за своје. А слави слободу које без њих не би ни било.
У и кроз Цетиње, слободно и у слободи, данас могу сви, пси поготово, осим Срба, наравно. Па макар то били Црква, Патријарх, Владика, предсједник Скупштине… Не може више ни тробојка, чак ни она петровићка. И шта друго може да се закључи осим да, у ослобођеном и слободном Цетињу, и данас тиња, а свакодневно се потпирује и распирује, тихи огањ фашистичке неподношљивости других. Па макар ти други били и браћа рођена. А ватра је добар слуга, али је и зао господар и очас може да прерасте у пожар. А кад пожар крене…
Цетиње које данас слави, а преживљава буџетском донацијом у коју прилажу и ти исти неприхватљиви Срби, да се огледне не би могло да препозна себе. Цетиње је град – херој, а они прослављени хероји би данас листом погнули главе пред „херојима“ овога доба. Јер, они сигурно нијесу изгинули за овакво Цетиње. Али, свако вријеме има своје „хероје“, а ово је, нека ми опросте сви чесити Цетињани којих на срећу, још има, оно Бећковићево вријеме „кад су пси пуштени, а камење свезано“ Али, над у Бога и у људе, нарочито у бројне Цетињане који нијесу од „овог Цетиња“, ослободиће се једном Цетиње и од себе самог.
И зато: СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА ЦЕТИЊУ!!!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Emilo je vječiti optimista! On sve gleda kroz ružičaste naočari. Cetinje nije izgubljeno, ono nikada nije ni bilo naše – srpsko! Još u doba kralja Nikole je bilo previranja i traženja da se ljudi sa Cetinja i oko njega izjašnjavaju kao Crnogorci. Kralj Nikola je uspijevao snagom svog autoriteta da sve drži nekako pod kontrolom. Ali, danas čudi što su ljudi sa Njeguša, kraja odakle je Kralj Nikola, najžešći srbomrsci, mada je porijeklo plemena Njeguši čisto srpsko, što se vidi po mjestu odakle su se doselili na Njeguše! Godine 1941. je Cetinje pokazalo pravo lice, koje su do tada krili pod maskama. Te 1941. g. u julu je proglašena kvislinška Crna Gora i tada su izmiljeli iz skrovišta svi oni koji su radili u tajnosti. Poslje II sv. rata, veliki uticaj na Cetinjane su imali studenti koji su studirali u Zagrebu! Ratnih devedestih godina prošlog vijeka su neki Cetinjani učestvovali kao dobrovoljci u sklopu hrvatskog ZNG i borili se uglavnom u Bosni, protiv Srba. Dobar dio grada Cetinja čine stanovnici koji su zaista nesrpskog (vlaškog) porijekla, što se vidi iz porijekla njihovih prezimena, kao i iz lokaliteta koji dan danas nose nesrpska (vlaška) imena!
Vaš opis je tačan i uzroci manje – više.
Ima tu još elemanata i činjenica koji bi mogli da potvrde vaše teze.
Neke niste naveli iz razloga pristojnosti. Cijenim i poštujem.
Nije to naveo ni Emilo. Ne treba da kopamo dublje rovove
nego što jesu.
Medjutim, nije nevazna činjenica da je prilican broj sadašnjih Cetinjana
potomak okupatoria „iz zemlje odive nam Jelene“.
(Markuš navodi tačne i vazne podatke – broj zabrinjavajući )
Objašnjenje sadašnjeg ponašanja treba traziti i u slijedećim
činjenicama: okupator je dočekan cvijećem;
Suviše mladih zena
i djevojaka je bilo spremno da porodi vanbračno
dijete sa okupatorskim očevima.
A sve to u u izrazito slobodarskoj zemlji koja „ne ljubi lance“
i krajnje konzervativnih nazora.
Pošto je to bila, za velicinu ondašnjeg Cetinja,
masovna pojava – znači, društvene osude nije bilo.
E, sad otkud to ? Ovo je svakako pitanje za ozbiljne struke.
Medjutim, mislim da je za analizu vazna i karakteristična
OMRAZA medju crnogorskim plemenima – od pamtivijeka.
Sjedinjavanje u drzavnu zajednicu je išlo bolno i tegobno.
Svako se i danas busa u grudi da je bolji od onog drugog !
Samo srećom nema cetinjsku zestinu.
No, kod nas ništa ne biva bez stranih „prijatelja“.
Znaju nase mane pa ih vješto koriste da razbuktaju
mrznju i sukobe.
Medjutim, ni jedan identitet se NE MOZE izgraditi na mrznji.
I ovo ce jednom proći – uz malo pameti moglo bi i brze.