О Његошевом дану

Пише: Свјетлана Самарџија, историчар

Можда звучи превише романтичарски или као да је изашло из неког ренесансног трубадурског романа, али у ове лијепе, празничне дане, немогуће је не замислити Цетиње, Његуше и Ловћен као светионик васцијелог српства.
У немогућности да схватим лучоношу и прошлих и садашњих и будућих дана маштала сам као дијете о упису Ликовне академије на Цетињу, у тој престоници и центру умјетности и видјела сам себе из неког разлога увијек са црном крзненом руском шубаром и бундицом испред Цетињског манастира. Узалуд су моји родитељи спутавали моју огромну наклоност према овој земљи на коју су били љути, као и према својим коријенима, ја сам вођена оном лучом из Микрокозме зажељела да упознам Његоша, јер упознајући њега упознавала сам Црну Гору.
Сада увиђам да је цијели мој живот, мој животни позив, биће, хитало само ка оном тренутку да са Ловћена повичем раширених руку „Волим те Црна Горо!“. То сам заиста и урадила једног топлог јула 2015. године на запрепашћење оних посјетилаца што су ноге своје оставили да би видјели „природну љеопоту“. Ловћен је много више од природне љепоте, Ловћен је ријеч, српска, златна, небеска, истрајна. Поглед са Ловћена сеже до моје Романије, а шта је и та Романија него Његошева. А испод обронака, Орлов крш и манастир. Чудо! Први пут када сам дошла и стала испред зидина чији мирис ми је откривао средњи вијек, калцификација, капители са оближњег Ивановог манастира и човјек са камилавком испред Митрополијских врата викали су да сам код своје куће.
Не знам да ли су се тада спојили свјетови у срцу једног историчара па ми је кроз главу пролазио списак владика и митрополита ове страдалне Зетске епископије, али хитајући први и једини пут, са марамом на глави, човјеку чији осмијех је претказивао вијекове, имала сам осјећај да упознајем и Ђеде Владику Петра I, отуда и огромно страхопоштовање, али и Његоша, владику Рада, и сви су се срели у очима једног човјека што ме дочекао на улазу Митрополијске резиденције, ту, на Цетињу, испод Ловћена!
Много пута тапкајући ситним кораком по калдрими од Богословије до Цетињског манастира у мислима ми је Његошева „Очи зборе што им вели срце“… Изгледа да је моје срце одувијек припадало овом ловћенском кршу, овом народу, за који ме још прије четири године блаженог спомена Митрополит Амфилохије упозорио да зна да буде хладан, али је исто тако додао да не одустајем. Нисам! Свако познанство у овој земљи мјерим ширином Његошевог осмијеха, а нека, пак, су „скупља од вијека“ па су смјештена у посебан архив мога срца.
Било како било, сваки Његошев празник ме потсјети на један посебан разговор са митрополитом Амфилохијем, тада сам знала, да Црна Гора добија новог лучоношу, која ће да заискри сваком душом.
А ја, морам да вам кажем ово, у посљедњих пет година, бавећи се црквеном историјом, нога ми је крочила на многа мјеста, већином, Хвала Богу, су то мјеста живе службе Божије, чак и у оним још необновљеним светилиштима у Дукљи и Златици служи се Архијерејска служба! Некада ми, када чујем приче старијих, буде жао што нисам рођена прије, па да будем живи свједок обнове Светосавља и православља овдје у Црној Гори, овдје у Зети Војисављевића, Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића. А онда схватим, ту сам гдје треба да будем, јер моје срце не би издржало призоре из времена комунизма, порушене храмове, стоку којој олтарска преграда служи за разлучивање, древне цркве зарасле у коров, црвену алу над Његошевом главом!.
Све се дешава у своје вријеме! Увијек се сјетим Светог Герасима јорданског и његовог лава. Треба много времена да бол исцијели и да се ране извидају, али једном када извидамо те ране, и највећа звијер постаје питома пред руком свог видара, а није до видара, већ до ширине његовог срца.
А то ме доводи само до једног закључка, Црној Гори се све може узети, и вино и државни закони, и језик и и територија али сам јој се Бог не може одузети.
Како је то Његош говорио „Да донесем из Русије торбу дуката, торбу вјере и торбу слова за штампање…“ а та торба слова за штампање је обличила наше српско биће у једно, па кад из штампе изађе Горски вијенац изађе и пророчанство за вијекове… „То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима…“, а шта мислите ко је испред задужбине Немањића дочекао штампану верзију Његошевог животног дјела? Ту у Морачи, нико други до војвода Мина Радовић, најближи род нашег митрополита Амфилохија!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: