Навршило се годину дана од смрти „принца глуме“ Жарка Лаушевића

Човјек је јако добар адвокат за своје грешке и јако добар судија за туђе. Знам да је то варка, али живот ми је приредио толике тренутке сурове стварности да ми прија мало да сањам. Свако прича са својом тишином, а тишина свашта каже.

Написао је ово један од најпознатијих југословенских и српских глумца Жарко Лаушевић (1960-2023) који нас је заувијек напустио прије равно годину дана. Било је можда већих глумаца и можда већих звијезда, али судбине као Лаушевићеве било није. Оно што га је чинило другачијим није био само његов глумачки таленат већ и турбулентни животни пут. Његова животна прича – драматична, трагична, сложена као да је скројена за филм. Несрећни догађај у Црној Гори и године у затвору оставили су у њему дубоке ожиљке. Књига „Година прође, дан никад“ свједочи о најтежим годинама његовог живота, о борби са демонима прошлости и покушају да нађе мир. Та књига је постала симбол Лаушевићевог успона из пепела.

– И сада, после његовог живота, можемо да кажемо да је Жарко у тим генерацијама које су дошле после Милене и Драгана, Бате Живојиновића и Смокија Самарџића, једина права звијезда коју смо имали – изјавио је његов колега Светозар Цветковић у књизи „Лауш“ коју је недавно објавила издавачка кућа „Вукотић медија“.

Аутор књиге Борис Јакић окупио је глумчеве пријатеље, колеге и редитеље који говоре колико је изгубила наша култура одласком „принца глуме“, како су критичари Жарка назвали средином осамдесетих.

– И не питајте више за ким звона звоне ни ко је био Жарко Лаушевић. Жарко је, Жарко је Жарко. Дошао је међу нас из неког свог митоносног свијета и постао митска позоришна појава. Дошао је са много умјетничких дарова, а његова личност их је учинила сродним. Што није могло да се изрази глумом, умио је да наслика, а оно чему је слика недовољна, исказивао је књижевним писмом – написала је својевремено књижевница Вида Огњеновић.

Лаушевић је рођен на Цетињу, 19. јануара 1960, на Богојављење. Био је најмлађе дијете Душана и Роксанде Лаушевић.

– Коријени Лаушевића потичу са Косова – наводи Јакић и додао:

– Према породичном предању, насељавали су парче породичне земље између Пећи и Високих Дечана. Избјегли су тамо гдје их поглед Османлија не може пронаћи. Населили су се близу Жабљака. Те податке, као и српско поријекло Лаушевића, често је истицао Жарков отац Душан. За разлику од старијег брата Бранимира, који се изјашњавао као Црногорац, Жарко је слиједио очев примјер – истакао је он.

У дјетињству је једна од највећих Жаркових жеља, како пише Јакић, била да му родитељи купе бицикл. Умјесто бицикла, добио је шах. Почетно разочарање убрзо је прерасло у одушевљење.

– Био је сјајан шахиста. Најчешће смо играли у Њујорку. Одлазио бих код њега, он би спремио ручак или вечеру – открива писац и политичар Вук Драшковић.

– Последњи меч је убједљиво добио и рекао ми је да са задовољством чека прилику за реванш. Нажалост, ту прилику нисам добио. Услиједила је епидемија короне, он је напустио Њујорк. Кад сам први пут отишао у Њујорк, кад он није био у њему, позвао сам га телефоном да му кажем: Жаре, ево ме у једном граду, али ово више није Њујорк јер нема тебе у њему – присјетио се Драшковић.

Лаушевић је на филму дебитовао 1982. године, улогом у филму „Прогон“. Исте године остварио је значајне улоге у филмовима „Савамала“ и „Директан пренос“, а потом у серији „Сиви дом“, која му је донијела велику популарност. Глумио је у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су: „Шмекер“, „Догодило се на данашњи дан“, „Официр с ружом“ , „Браћа по матери“, „Бој на Косову“, „Оригинал фалсификата“, „Кажи зашто ме остави“… Онда је дошала представа „Свети Сава“.

– На предлог доброг другара Синише Ковачевића, Жарко је прихватио да игра Светог Саву у истоименој представи Зеничког народног позоришта – пише Јакић.

– Све се догађало у предвечерје рата, у првој половини деведесете. Улога првог српског просветитеља, утемељивача српске духовности, донијела је Лаушевићу гомилу проблема уместо задовољства. Зеничко позориште је требало да гостује са овом представом у Југословенском драмском позоришту 31. маја 1990, али због упада протестаната који су махали пиштољима није одиграна. Била је то тачка иза које се није могло назад и ништа више није било исто. Није био исти ни Синиша Ковачевић, није био исти ни Жарко Лаушевић – који је због пријетњи тих дана одлучио да набави пиштољ. Представа „Свети Сава“ више никад није изведена, а три године касније у кобној ноћи Лаушевићу је заувијек промењен живот, док су животи двојице младића, Радована Вучинића и Драгора Пејовића, крваво прекинути – подсјетио је он.

– Обишао сам га пар дана после трагичног догађаја – испричао је редитељ Дарко Бајић, који је посјетио Лаушевића у првим данима боравка у затвору Спуж.

– Са мном је била Мерима Исаковић. Ћутали смо, он није могао да говори, а ја нисам знао шта да кажем. Пушио је једну цигарету за другом. Загрлили смо се на растанку.

Лаушевић је за кратко време прешао пут од анонимности до славе. Девојке су га обожавале. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих прошетао би се Кнез Михаиловом. Та шетња је трајала сатима зато што су га на сваком кораку заустављале д,евојке и жене како би га дотакле, попричале са њим или тражиле аутограм.

– Сједели смо у првом реду на пројекцији „Официра с ружом“ у Пулској арени – причао је Дарко Бајић.

– Лаки и ја са супругама Мајом и Драганом. Усред филма нека дјевојка иза наших леђа пита: „Шта је рекао?“ Када је то урадила трећи-четврти пут, Лауш се окренуо и казао: „Рекао сам јој да је то и то.“ Дјевојка се избезумила кад је схватила ко јој је одговорио. Увијек је имао невиђене испаде шарма и духовитости – рекао је Бајић.

Није имао избора

– Свјесни да нам треба енглески за бављење филмским послом, Лаки, Синиша Ковачевић и ја кренули смо на почетни курс на Институту за стране језике – сјећа се Дарко Бајић.

– Са много ентузијазма приступили смо обавезама. Обично смо се налазили на Студентском тргу, а онда бисмо се упутили ка Институту. На путу до школе увијек бисмо свратили у неку од кафана. Дошли бисмо на „по једну“, а онда би услиједила друга, трећа, четврта… Можда смо само једном успјели да стигнемо до школе. Много година касније, кад смо поново почели да се дружимо у Београду, после његовог повратка из Њујорка, у шали сам рекао Жарку да је судбина хтјела да ипак мора да научи енглески. „Нисам имао избора“, рекао ми је уз осмјех.

Од људи који су знали како теку Жаркови затворски дани чуло се само да је видно депримиран. Већ тада настајали су, без сумње, први редови његовог романа „Година прође, дан никад“, пошто су му затворске власти одобриле папир. Био је то највећи књижевни хит (продато 330.000 примјерака) који се појавио на постјугословенским просторима у постјугословенској ери.

Од 1999. године Лаушевић је живио у Америци. Тамо је био ухапшен у јулу 2009. године јер није имао емигрантску визу. У притвору је био до 15. септембра исте године, а суд у Њујорку је следеће године донио и дефинитивну одлуку да му допусти останак у САД. Претпоследњи чин најтеже улоге у животу „затвореника са ружом“ окончан је одлуком тадашњег предсједника Србије Бориса Тадића да му одобри помиловање.

– Жарко је у прољеће 2023. направио тестамент у којем је до детаља објаснио своју последњу вољу – наводи Јакић.

– Био је увјерен да крај није тако близу. Између њега и смрти није било непознаница, добро су се знали још од времена подгоричке трагедије. Стално су били блиски, ословљавали се на „ти“. Није умио да се штеди. Упркос болести, није оставио цигарете. Замијенио је само њихову форму – пушио је електронске уместо дуванских с филтером.

(Новости онлине)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: