Кад разум потамни

Пише: Емило Лабудовић

Стара је истина, стара таман колико и ратовање, да је истина прва жртва свакога рата. А кад истина погине, кад зацаре лаж и спиновање, онда одмах за њом у стрмоглав оде и здрав разум и почиње да нараста амбијент у којем се божје зоре не зна ко кога, зашто и како. Одлазећи (хвала Богу) предсједник САД, Бајден, дао је „зелено свјетло“ да Украјина узврати Русији далекометним и крстарећим ракетама. Не оспоравајући Украјини право да се брани, ова „дозвола“ за далекометно убијање, у контексту реалног стања и прилика, равна је дозволи за самоубиство. А прилог више тврдњи да се у рату, какав год и с ким год да је, са крстарећим или без њих, раскрсти са последњим зрном здраве памети, јесте став оног несрећног Жозепа Бореља, потпредсједника Европске комисије, који се, као куче у лифту, обрадовао одлуком сенилног старца који, на жалост, још увијек држи прст на „црвеном дугмету“!

Флоскула да пут до свјетског мира води само преко пораза Русије, а што би, више него је сигурно, довело до свеопште катаклизме из које нико не би изашао као побједник, само је провидна маска за главни циљ рата. Рата који Украјину, која је, као заморче, гурнута у неравноправан обрачун, неће учинити побједницом (а по Борељу, Бајдену, Шолцу и осталим диригентима ратним оргуљама и не мора), већ у себи крије никад угаслу жељу Запада да Русију, Православље и Исток, шта год он значио, коначно види на кољенима. Али, духови Наполеона, Хитлера и многих других, чудом се не могу начудити како ововременим насилницима њихови примјери нијесу довољни да се уразуме.

Можда је поређење претјерано, али и у међуљудски разрачунавањима истина гине и прије првог „метка“. Избори, нарочито ови наши, су више него очигледан доказ овој тврдњи. Пљунути другога, прогласити га свим и свакаким, изнијети му и кваран зуб у јавност, заклети се да са тим и таквим неће ни по коју цијену… матрица је на којој истрајавају мање – више сви изборни актери. Пошто нас, на срећу или несрећу, нема колико и Кинеза, свака комбинација се углавном сведе на то да нема учесника довољно јаког да поведе побједничко коло. И да се, без оних са којима се неће ни по коју цијену, власт не може склопити и организовати. Поготово не у ситуацији кад се странке и програми сведу на личност и појединца, недораслог лидерској позицији, па се то покушава надомјестити тврдоглавошћу и уцјенама.

Будва је у недељу показала сву  погубност политичког концепта гдје лидерство, стварно или надувано, замјењује програме, а одговорност за обећано траје само до бројања гласова. Изборни резултат дао је скоро у длаку исту ситуацију, ситуацију крајње нетрпељивости, из које се покушало изаћи новим бирањем. И сада, као и у Подгорици, Котору, Беранама, Шавнику, Никшићу… имамо исте, на крв посвађане, актере са скоро истим односом снага. А у таквој ситуацији комбинаторика која даје одрживу власт равна је нерешивој једначини са хиљаду непознатих. И тако, јово наново, све из почетка, без краја и конца.

Политичка незрелост, присвајање политике, странке и програма као личне својине, стародужине, што личне што политичке, ма колико се пута бирали и разабирали, за резултат ће увијек имати дуг период политичког преговарања и трговине, са новим изборима као коначно/бесконачним решењем.

Том и таквом доживљају политике и избора и изостанку решења које се у нормалним државама након бирања увијек очекује, највише је допринио више персонални него политички сукоб, у свим својим облицима и нијансама, између Милатовића и Спајића. Тај сукоб је, рецимо, пружио шансу да два незрела, краткосукња и краткопаметаста (у сваком погледу) цуретка сруше власт у Подгорици, након чега је почело да пуца по шавовима широм Црне Горе. До мјере да је власт и на државном нивоу – на стакленим ногама. Истовремено, овај сукоб је надобудним фићфирићима, са мандатом, два, капацитет уцјењивања и захтјева ван сваког разума, подигао до неурачунљивости. Кад се свему овоме додају незавидна економска ситуација, огроман број грађана на ивицу социјалне биједе, бриселске уцјене и потражња апсолутне послушности, често на ивици имбецилности, испада некако да смо увијек џабе кречили. И да смо ДПС-у, политичкој лешини, која је у августу 2020, положна на плећа, поново удахнули ваздуха довољно да оживи и преживи.

Као што је народ давно рекао да рат никоме није брат, поготово у политичком обрачунавању, у црногорској ситуацији, „кад су браћа повадила ноже“, кад су побједници, умјесто да учвршћују власт и поравнавају терен шенлучили и прангијали до бесмисла, тешко се добру надати. И зато, нека ми не буде замјерено, све ме ово неодољиво подсјећа на наслов оног чувеног филма Жике Павловића, „Довиђења у следећем рату“! Или, преведено на језик актуелне политичке ситуације, до новог, и то ускоро, виђења у Подгорици, Будви, Котору, Никшићу, Беранама… Јер, кад разум потамни а народ се обезнани, лудост засија пуним сјајем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: