Борба против малигне болести кроз кругове пакла

Аутор: Душица Дуња Крекић, Удружење „Липа”

Рак крви… Како језиво звучи. Скоро свако је чуо за леукемију, али већина људи има ту срећу да нису чули за лимфоме, мијеломе и остале хематолошке малигнитете. Нажалост, ове болести постоје и све су распрострањеније.

Ни ја нисам имала појма шта је лимфом, поготово не Хочкинов лимфом, све док једне вечери нисам дошла кући из гимназије и огледајући се у огледалу у ходнику приметила отечену куглу при дну свог врата. Осмех са мог лица убрзо је нестао када сам видела како мамино лице, која је лекар, мења боју и она почиње да заказује преглед код педијатра и ултразвук, не коментаришући много чега се плаши. Тих дана сам још имала своју безбрижност јер рак сам по себи није страшан – страшно је од њега умрети, страшно је када прави проблеме и задаје болове, и нажалост, страшне су терапије којима се третира. Када смо отишле код педијатра, она је рекла да су отечени лимфни чворови најнормалнија ствар и да ће се то повући, на шта је моја мама рекла да се превише таквих чворова нагледала на вежбама из патологије и исте вечери ме приватно одвела на скенер. Тамо су одмах могли да виде да тај чвор није нормалне структуре, па сам тако даље ишла на биопсију која је потврдила Хочкинов лимфом, тип нодуларна склероза. Кажу да је то као добити на лутрији у свету рака, врло успешно излечиво. И тако сам почела да се лечим на хематологији у дечјој болници – 12 хемотерапија и око 20 зрачења. Тада сам научила како је бити на дну. Угојила сам се, изгубила косу, испала из нормалних токова. На терапију сам одреаговала одлично. Коса је поново израсла, вратила сам се у школу, наставила сам са животом као да се ништа није догодило.

Две године касније, на рутинској контроли поново су уочене малигне промене и знала сам да ћу морати да се провозам још један круг кроз пакао. И јесам, добила сам нове хемотерапије и зрачења, овај пут на Институту у Каменици, јер сам била пунолетна. Коса је поново опала, пропустила сам последње полугодиште завршне године гимназије, матурску прославу, екскурзију и упис на факултет. Али поново сам се излечила. Пар ожиљака од биопсија и једна спаљена вена, мала цена за останак на овом свету. Следило је седам лепих година током којих сам се сматрала здравом, контроле су биле све ређе, родила сам ћерку, уписала студије психологије, коса ми је порасла дужа и лепша него до сада. Када сам имала неких 26 година, а моја ћерка четири, на завршној години факултета, почињем да осећам болове у трапезу. Повезујем их са тренинзима које сам редовно радила у том периоду, али болови постају све жешћи. Испоставило се да постоје туморске масе које притискају нерве и да је то узрок бола. Прва хемотерапија ударила ме је као брзи воз, као ниједна до тада. Било је страшно, седела сам и гледала у празно покушавајући да утешим себе пролазношћу времена и говорећи себи да ми је из секунде у секунду лакше. И тако бих радила пет дана после сваке дозе. Овога пута, план је био да се терапијама уведем у комплетну ремисију, па да се уради аутологна трансплантација матичних ћелија. После неколико недеља које сам провела у соби три пута два метра, без прозора, посета, све време прикачена на разне трансфузије и инфузије, једући само неслану барену храну посебно припремљену за имунокомпромитоване пацијенте, произвеле су довољан број леукоцита и тромбоцита и ја сам се бледа и ћелава вратила кући на својим ногама као победница по трећи пут. Од терапија сам добила неуропатију на табанима, па сам због тога губила равнотежу и осећала се као да моје ноге нису заправо моје. Дан по дан, за три месеца сам имала фризуру као Хали Бери и осећала сам се гипко и витално.

Период од 2021. до данас још увек ми није потпуно јасан. Када премотам филм, знајући ово што сада знам, та трансплантација је била неуспешна. Тачније, болест се скоро одмах вратила. Затим ми је у децембру 2022. једног поподнева благо отекао предео десног раменог појаса. Срце ми је потонуло у пете. Налаз биопсије показује да је у питању поново иста болест, али овога пута екстранодална (ван лимфних чворова) и да су проблеми са гутањем узроковани тумором који опструише једњак.

Какав упорни ђаво. Увек себи нађе пут. Али нисам ни ја за потцењивање.

Сада сам у хематолошкој дневној болници, док у вену на мојој десној подлактици улази кап по кап иновативног имунотерапијског лека. Осећам се фантастично, немам апсолутно никакве последице од овог лека – ни мучнине, ни главобоље, ни неуропатије, ни горушицу, ништа. А ово кажем као неко коме се повраћа када се спомене болница. Већ после прве дозе сам осетила да овај лек делује као магија. Могла сам да слистим флашицу воде без паузе, оток са рамена се повукао. Заиста чудесно. ПЕТ скенер је урађен након четврте дозе лека и потврђено је оно што сам ја и осетила – постигнута је скоро па комплетна ремисија. Треба истаћи изузетну ефикасност и ефективност иновативних лекова код хематолошких малигнитета, са посебним нагласком на очуван квалитет живота, остатак организма и ментално здравље пацијената. Борба за живот не би требало да буде отежана застарелим третманима који разарају тело и дух. Борба није готова. Конзилијарна одлука је да је потребно урадити трансплантацију матичних ћелија од донора.

Ја сам експерт за преживљавање, имам цео план. Једва чекам да урадимо то.

Данијела Давидов-Кесар/Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: