Вујовић: Станићеви погледи на свијет и стварање обогатили не само нашу културу, већ и универзални језик умјетности

Војо Станић нас својим дјелима подсјећа да умјетност није само визуелна, већ и емоционална, интелектуална и духовна, а његова дјела одолијевају времену, јер приповиједају универзалне истине које нас, без обзира на године или генерације, повезују.

То је казала министарка културе и медија др Тамара Вујовић на комеморативној сједници Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ) и Министарства културе и медија поводом смрти великог умјетника.

„Род смо. Када умре човјек, и моје срце русно је“, написао је Момчило Настасијевић. Када оде човјек, онај човјек великог Ч, схватимо колико је крај битан за један живот, јер тада крај мјеримо по оставштини и љепоти живота коју је неко носио“, навела је Вујовић.

Према њеним ријечима, Станићеви погледи на свијет и стварање обогатили су не само нашу културу, већ и универзални језик умјетности.

„Војо Станић је био умјетник који је стварао са душом и интуицијом, остављајући иза себе дјела која нас позивају на интроспекцију, сањарење и промишљање о трансценденталним димензијама живота“, рекла је Вујовић.

Истакла је да Војо није тежио да својим дјелима пружи коначне одговоре.

„Умјесто тога, својим сликама нас је уводио у свијет у којем снови и стварност постају једно. Његове фигуре, разигране и интроспективне, његова архитектура, која је истовремено препознатљива и измаштана, и његово море, увијек топло и обасјано сунцем, преносе поруку која надилази свакодневно и води нас ка дубокој контемплацији“, навела је Вујовић.

Казала је да је Војо био и умјетник и филозоф, сликар снова и вјесник надреализма.

„Његово стваралаштво носи одлике метафизичког сликарства, евоцира Магритове, или де Кирикове мистичне изразе, али остаје дубоко аутентично, укоријењено у његовој сопственој визији и имагинацији“, рекла је Вујовић.

Посебно мјесто, како је казала, у Војовим дјелима заузима Херцег Нови, град који је дисао кроз његова платна.

„На његовим сликама препознајемо тргове, улице и луке, али никада на начин како их видимо сваког дана. Умјетник нам је показивао оно што се не види – скривене слојеве стварности, магију која се крије иза сваког прозора и у сваком кутку свијета. Велики свијет садржан у погледу са прозора, велико све садржано у малом, космос у микрокосмосу“, истакла је Вујовић.

Казала је да данас, када се опраштамо од Воја, не говоримо збогом његовим дјелима, јер, како је навела, она остају с нама – „као трајни подсјетник на љепоту коју је проналазио у свијету и као позив да и сами отворимо очи за оно како треба да се види”.

„Инспирација свима нама, а и будућим генерацијама, да настојимо да пронађемо чаролију у свакодневици. Неко је скоро записао, ко је с њим друговао, да у цијелом вијеку никад ни за кога није рекао лошу ријеч, и да је имао очи дјетета. То се и чита из његових платна“, рекла је Вујовић.

Казала је да је Станић био омиљени професор Херцегновске умјетничке школе, које одавно нема, наводећи да су сјећања о чувеним професорима и славним ученицима преживјела до данас.

„Његове слике говоре језиком једноставности, али су истовремено испуњене дубином, радошћу живота, искушењима свевременским и разумијевањем природе човјека. Његове ријечи, кроз немноге интервјуе, кроз збирку “У доколици”, документарни филмови снимљени са њим и о њему, остају трајно свједочанство његовог лика и његовог интелекта и отварају нам врата његове животне филозофије и инспирације за умјетнички имагинаријум“, рекла је Вујовић.

Казала је да ћемо га и по ријечима памтити.

„Војо је за живота ушао у легенду, одавно је познат и слављен, добитник је двије Тринаестојулске награде,1960. и 1966, Тринаестојулске за животно дјело 2014, био је редовни члан ЦАНУ, имао је статус истакнутог културог ствараоца Црне Горе од 2010, у свему томе остао је заигран према животу и предан послу, и скроман у својој величини“, навела је Вујовић.

Казала је да све што је Станић дао кроз своја дјела Црној Гори и њеној култури, дао је од срца и уградио и учврстио њене темеље културе.

„Црна Гора му је вратила и враћа, али то никад није довољно, управо зато што Војо никада узврат није ни тражио“, додала је Вујовић.

Подсјетила је да је у фебруару Министарство прослављало „Војових сто“.

„Када сам му честитала, рекао је једну велику истину “Лијепо је живјети, па како год!!”. Да, лијепо је било прошетати, па видјети Воја како у друштву, увијек у друштву, ужива у тренутку, у неком топлом, златном дану, на Шкверу. Све је било на свом мјесту. Универзум у малом и савршеном складу… На жалост, земаљски дани прођу…и Шквер ће бити другачији без ауре коју му је давало пристуство сликара… И Црна Гора ће бити тужнија без великана са којим је дијелила простор и вријеме“, казала је Вујовић.

Истакла је да Станићев поглед на живот, забиљежен у сваком потезу киста, освјетљава свакодневне тренутке – море, лица људи из сусједства, заласке сунца над херцегновским обалама. Иза ведрине и привидне лакоће крије се суптилна филозофија: живот је, ма колико компликован, вриједан дивљења и слављења.

„У времену које често заборавља важност тих тишина, Војо нас подсјећа на вриједност малих радости. Његова умјетност није само визуелна – она је емоционална, интелектуална и духовна. Уз Воја Станића, умјетност се не доживљава само очима, већ и срцем“, рекла је Вујовић.

Поручила је да Станићева дјела одолијевају времену, јер приповиједају универзалне истине које нас, без обзира на године или генерације, повезују.

„Хвала Воју што нам је својим кистом дао комаде вјечности“, закључила је Вујовић.

Предсједник ЦАНУ, академик Љубиша Станковић, казао је да је кроз живот, који је трајао више од једног вијека, истакнути црногорски умјетник створио дјела по којима ће се памтити широм свијета.

“Војово насљеђе живјеће вјечно кроз његова дјела која су постала дио националног блага Црне Горе и ширег окружења. Његова умјетност, препознатљива по ведрини и непосредности представља неисцрпну инспирацију за генерације умјетника и љубитеља ликовне умјетности. Станићев сликарски опус прожет љубављу према Црној Гори, Херцег Новом и човјеку, био је усмјерен ка стварању свијета испуњеног љепотом и хармонијом”, поручио је Станковић.

“Његове слике, често са мотивима из свакодневног живота, биле су испуњене топлотом и духовношћу, а истовремено су носиле дубоке филозофске поруке о смислу и људском постојању”, објаснио је Станковић.

За Станића је рекао да је мајстор у приказивању медитеранске свјетлости и њеног утицаја на пејзаже и људе, а његов хумор описао је као суптилан и интелигентан, често изражен кроз карикатурне ликове и ситуације.

“Људскост је централна тема у Станићевом сликарству. Он слика људе из свакодневног живота, са свим њиховим врлинама и манама, али увијек с поштовањем и љубављу”, рекао је Станковић.

“Војо Станић је један од најзначајнијих црногорских умјетника 20. вијека. Био је више од сликара. Био је визионар, хуманиста и велики љубитељ живота. Његова умјетност нас подсећа на важност љепоте, доброте и оптимизма. Станићева дјела су универзална и говоре језиком који сви разумијемо”, поручио је.

Зато је, како сматра, важно да у ЦАНУ, али и у Црној Гори, трајно његујемо сјећање на овог великог умјетника.

Академик Жарко Мирковић, потпредсједник ЦАНУ, присјетио се недавног окупљања поводом 100. Војовог рођендана, када је уприличена изложба његових слика и монографије коју је, њему у част објавила ЦАНУ.

“Прилично сам сигуран да тада, поред пуног вијека који је Војо проживио, нико није помишљао да сличних свечаности неће бити поново. Јер нас је дугим и плодним животом, а прије свега дјелом које је некако срасло са нама, навикао да је увијек ту. Војов животни став, његова мудрост, земаљско вријеме које је оџивио до краја а које је испуњавао многим задовољствима највише радошћу сликања противе се свакој патетици. Можда би зато овај скуп требали прихватити као још један сусрет, а не као опроштај. Као слављење његово живота и онога што је за живота урадио”, казао је Мирковић.

Мирковић је рекао да “без обзира што се о Воју доста зна, суштина његовог сликарства, које је само на изглед једноставно, као да нам увијек измиче”, али како је казао, то и јесте вјечита загонетка у дјелима великих умјетника.

“Његове слике је много лакше вољети него објаснити, зато што су, по Војовим ријечима, процес и резултат стварања сами по себи чаролијиа, која дијелом долази из подсвијести. Због тога их нико, па ни он сам не може сасвим разумијети”, објаснио је.

“Његово сликарство изгледа као бескрајан низ сцена испреплетене стварности и фикције, озбиљног и смијешног, интимног и јавног. Као галерија чудних људских фигура и њихових још чуднијих односа, које је могло видјети само око вјечитог оптимисте. Платнима доминирају визуре, људи и биће медитеранске Црне Горе, свијет топлих боја, локалан а космополитски, неумољиво истинит, а истовремено толерантан, и увијек ведар, и по мало “ишчашен”, онакав каквог га је Војо посматрао кроз свој прозор на Шкверу, домаштавао са љубављу и сликао руком истинског мајстора”, казао је потпредсједник ЦАНУ.

Тај јединствени и непоновљиви свијет који је Војо остављао на сликама заувјек је његов, али је вољом природе, сада препуштен нама и будућем времену”, закључио је Мирковић.

“Довиђења Војо…од нас нећеш лако отићи”, опростио се Мирковић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: