Тамни вилајет српске судбине или пут којим Србија не иде

За ИН4С портал пише Тајана Потерјахин

Уколико је могуће, а јесте, посматрајући понашање појединца током времена, установити одређене обрасце који се понављају чак и када њихова активација делује ирационално, или штетно по особу, то више има смисла темељно проучавање понављајућих секвенци у историји једног народа: пре свега стога што историја траје неупоредиво дуже него један људски живот, а дуги периоди нуде много више ситуација на основу којих можемо да закључујемо о постојању модела, или чак рефлекса, којим посматрани ентитет реагује или се брани у условима кризе. Тај механизам, слично као у случају појединца, иако наравно треба имати у виду да се не ради о идентичним феноменима, настаје и утврђује се као последица различитих друштвено-историјских фактора. Временом, постаје оно што колоквијално називамо судбином: сасвим налик на неумитно предодређење из чијег се стиска није могуће ослободити.

Када сам, у више наврата, покушавала да подвучем чињеницу да се ниједна конструктивна друштвена промена не може десити преко ноћи, била сам критикована из правца револуционарне методике: да заправо не желим промене, или да нисам свесна колико су оне хитне. Свакако, могла сам такође одговорити сумњичењем, мада нисам: онај ко не жели да овог пута, као народ, поступимо, изаберемо, и сходно томе, прођемо другачије, очито сматра да су нам стихијске и нагонске, окаснеле реакције у прошлости доносиле добро, те би волео да нам се заувек, као у “Дану мрмота” понавља страшни двадесети век из кога, упркос формалној нумерацији, као да још увек нисмо ни изашли.

Са друге стране, нити је могуће нити похвално игнорисати чињеницу да точак историје стварномеље немилице: свет се, пре свега у геополитичком смислу, технолошки, културно,као и увек, премда се нама чини још драматичније, налази у стању константних преврата и промена, и сходно томе, није бесмислено имати на уму чињеницу да времена никад нема довољно, или, према речима оца Серафима Роуза, да је касније него што мислимо.
У том се, дакле, шкрипцу, између потребе за суштинском променом, од које зависи можда и наш голи опстанак у новом добу, и сталног притиска историјских догађаја, а нарочито унутрашњих превирања, афера, потреса у трагедија, српски народ налази данас: као и 1903. те 1918. и 1941. до 1999. и то узимајући само датуме који представљају најопштија места и прекретнице, било их је, несумњиво, још.

Када друштвени поредак постане неподношљиво компромитован од стране онога што се најчешће назива системом, али је смисленије звати га просто и конкретније управљачким политичким апаратом, настаје простор за деловање страних интереса, и тако настају револуције. Оне се, значи, не догађају на сваком месту где социјалне разлике, корупција, угрожавање националног опстанка или диктатура постоје. Титова Југославија и мирно таворење којим су Срби у њеном оквиру, чак и након 1974. дочекали диктаторову смрт, говори већ довољно у прилог томе да интерес народа у чијој се држави револуција догађа, односно изводи, никада није у њеном фокусу. Данас је популаран термин “обојена револуција”, најчешће га користе гласноговорници власти, како би направили дистинкцију између наводно домаћих, спонтаних, и увезених преврата које инспирише, подстиче и спроводи страна агентура. Што се мене тиче, све револуције су једнако обојене, а “народни бес” најјаче је оружје у рукама народних непријатеља: од одсецања дојки српској краљици, преко безимених и безбројних стратишта Срба која су остала за партизанским хордама, све до предаје председника државе трибуналу у Хагу на Видовдан: нама се, дакле, након преврата никада није десио процват. Напротив. Из окупације у окупацију, дошли смо овде, урлајући на улицама оно што су нам суфлирали.

Када бих веровала у то да револуција значи ослобођење, не бих имала ништа против тога да се догоди, иако знам да је један број вас који ово читате већ помислио да у ствари написано представља апологију ове власти. Жао ми је ако ћу вас разочарати.

Сећам се једног недавног појављивања Александра Вучића у медијима, али не знам сигурно о којој је телевизији реч. Поред других тема, споменут је родноравноправни језик, и он је рекао, да му отприлике, није важно да ли ће се рећи овако или онако – и то је одлична илустрација идеје и праксе континуираног политичког промискиуитета наших власти. Како је могуће да председнику државе није важно то што се комесарски, по налогу странаца, скрнави српски језик? Језик није мања светиња него Хиландар или Грачаница.

Свима нам је Косово и срце и највећа рана. Но, испод, само наше ткиво изједено је и крв нам је отрована: наше установе културе, образовне институције, уз сав невладин сектор који ровари како хоће, наши медији, наш свакодневни живот: готово све је расрбљено, упркос сталном присуству српских застава свуда. Избушени смо као швајцарски сир, и то је такође последица погрешне претпоставке да се тако купују људи, или мир. Свуда су размештени агенти страног утицаја, мрзитељи Србије у овом систему су добили све, не би ли, кад дође до кризе, остали мирни – што се неће десити. Вучић је сам неговао спаваче, који чекају знак својих правих послодаваца. У међувремену, урадили су колико су могли. Сва та феминистичка удружења финансирана од ЕУ, инфилтрирана свуда, све те несрпске инсталације са којима наше институције “сарађују” за који евро донација, продајући им наш културни простор, све су то стотине малих “Рио Тинта” и “Здравитаса” који, попут соне киселине, нагризају наше национално биће изнутра. Ако томе додамо одсуство вредности, које је логична последица вишедеценијског комунизма, где је материјалистички принцип надвладао наш духовни идентитет, па се онда на њега надовезао савремени безумни конзумеризам, васпитавајући људе који су спремни дословно да газе преко лешева ради новог аута, летовања или ајфона, лов у мутном, корупција, непотизам, партијско запошљавање на бизарно високим положајима постаће природно олимпијске дисциплине. Српска саборност, најузвишенији идеал онога што су касније комунисти у празно рабили под именом солидарности, не ниче на тлу засејаном феминистичким, левичарским и либералним идејама. Или укратко, мени се чини да је на спољнополитичком плану можда нешто и учињено, уз бројне неприхватљиве одлуке, то је онај минимум свих минимума – док на културном, идентитетском пољу није учињен никакав напор, или је он сасвим занемарљив, да се околности перманентне окупације колико-толико санирају.

Као антрополог, сматрам да је опасније изгубити језик, веру, културу, него територију, зато што је део земље могуће вратити, као што се догађало безброј пута у историји. Међутим, ако се изгуби идентитет, неће бити ни мотива за враћање територије, а ни Срба који би је вратили. Уколико нисте у стању војно да се супротставите непријатељу, ви ћете изгубити. На пољу очувања искре идентитета, међутим, увек је, чак и у најгорим околностима, могуће делати. Исправност ове тврдње доказује Недићева Србија. Захваљујући њој, Александар Вучић нема изговор за културну капитулацију. Са друге стране, ретко се чују гласови који артикулишу спремност да се престане са хуманистичко-просветитељским силовањем нашег културног записа. Чак су и најистакнутији наши патриотски интелектуалци данас махом идеолошки европски либерали. Засебно су скривени и нескривени мрзитељи српства, који, међутим, са поменутим интелектуалцима деле љубав према европским вредностима и грађанској држави.

У тој атмосфери, кристалишу се опет визије “две Србије” – оно што ме испуњава жалошћу јесте чињеница да ниједна од њих није моја. То не значи да трећи пут не постоји. Напротив, већ је трасиран. Но, није Србима несвојствено да у потпуности игноришу глас који говори истину: и још горе, да га омрзну након што ударе главом о зид.

Дан данас, сукоб између четника и партизана, суштински ирелевантан за разумевање српског искуства у Другом светском рату, главна је атракција у медијским надгорњавањима историчара и једна од темељних идентитетских полемика у друштву. Трећа страна још увек нема право грађанства – и то она страна којој је јединој историја дала за право.

Подвиг Милана Недића и идеја Димитрија Љотића, Србина који је вероватно оклеветан више него сви други Срби у историји, па на квадрат, и даље су табу, цензурисана верзија историјске истине, и пут одбране и заштите српства, још увек је, у самом српству, у најбољем случају, контроверзан.

Слични су разлози из којих се, (не)вероватно тенденциозно, подршка коју је Драгош Калајић давао режиму Слободана Милошевића ставља у други план или заташкава. Како и не би, када су данашњи најгорљивији промотери Калајићеве мисли у време петог октобра били ДСС-овци, а ДСС је ипак, узимајући у обзир све евентуално племените разлоге, фактор који је 2000. године пристао да буде тројански коњ и тако омогућио окупацију Србије. Драгош Калајић стајао је тада на супротној страни, јер је видео и разумео шта ће да се догоди. И не само што тада највећи део Срба није схватао да су даровани савремеником који види деценијама унапред, и кога треба послушати, него чак и данас, када читају његова дела, ништа из њих не сазнају.

Има ли онда, сврхе, да било ко од нас, који нисмо ни сени сене поменутих визионара, ишта пишемо и говоримо? Српски народ, очито, не може да превазиђе свој научени модел, павловљев рефлекс који већ називамо судбином – уверен да “нема времена” да се постара за себе, он се котрља онако како га усмере други, обично они који му не мисле добро.

“Ја сам се нашетао, и преварили су ме, ваљда неће поново и вас младе.”

Овако гласи тачна дефиниција тог непојмљиво стабилног оптимизма са којим се будућност сопственог народа ставља у руке неког “ваљда” које је сваки пут до сада Србе изневерило.

Уместо тога, ја предлажем дубоку промену културне стварности, креирање атмосфере у којој је интерес Србије прва ствар у агенди свакога од нас: а то значи одрицање од свега онога што нам је угодно, али разједа наш саборни идентитет. Да ли заиста немамо времена да покренемо ренесансу уместо револуције или нисмо спремни на одрицање и борбу коју морамо да водимо непрекидно, у свом личном животу? Журећи, изгубили смо читав двадесети век по јамама и јаругама, ненадокнадив проценат становништва, све територије које смо могли. Да ли заиста мислимо, овакви раслабљени, идентитетски неутемељени, без привида заједништва, а камоли живљене саборности, да се сачувамо у периоду који долази?

Као што једно дете не може да се васпита преко ноћи, тако не може ни народ, скоро читав век окупиран, од данас до сутра да стане на своје ноге. Зар нас већ нису довољно дуго замлаћивали европским вредностима, демократијом, људским правима, слободама медија, “нормалним животом” одсецајући нам део по део самосвести, нашег оригиналног идентитета у који је већ инкорпориран аутентични и самодовољни српски систем вредности који има одговор и лек за све наше проблеме? Можда не данас, али сигурно сутра.

Ми збиља више немамо времена да одлажемо почетак националног буђења. А оно може, далеко од очију две сукобљене, а лажне Србије, да почне ушраво сада, у сваком српском дому. Хоће ли? Сумњам. Искуство показује да не учимо на својим грешкама и да смо безнадежно заглављени. Написала сам ово, да не би камење изговорило.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: