Ехо са промоције нове књиге пјесама Јованке Вукановић у КИЦ-у „Будо Томовић“

Пише: Проф. др Драган Копривица

У оквиру ДЕУС-а 2024. у Мултимедијалној сали КИЦ-а промовисана је нова књига поезије Јованке Вукановић, једне од несумњиво наших најбољих пјесникиња.

У препуној сали о њеној новој збирци ”Ништа не стиже на вријеме” (“Оуроборос”, Подгорица, 2024.) и стваралачком путу говорили су Александар Ћуковић, писац и наш водећи књижевни критичар новије генерације, Лена Рутх Стефановић, лингвисткиња и списатељица, Наталија Ђалетић у име издавача, и ауторица Вукановић.

Иако је својом пјесничком збирком из 1917. “Пролазници” остварила и своје највеће књижевне домете, Вукановићева новом књигом “Ништа не стиже на вријеме” свједочи да се и после најбољег остварења и даље може писати на завидном литерарном нивоу, а то је показала и изврсна атмосфера током саме промоције.

Александар Ћуковић и Лена Рутх Стефановић су из више углова освијетлили есенцијалне стране збирке указујући на њену слојевитост и снагу пјесничке ријечи. Ћуковић је притом истакао и да се “нови пјеснички рукопис Јованке Вукановић с правом може доживјети као наставак стиховане шетње њених ‘Пролазника’”, а Наталија Ђалетић нагласила и да књига афирмише “доминантну позицију лирског субјекта у свјетлу хелдерлиновске запитаности – куда сада?”

И заиста, Вукановићева у новој књизи прави својеврсни животни и креативни резиме уз поетизовану дилему – куда даље, након свих пјесничких и животних путева, питања и одговора.

Зато збирка дијелом има и ехо својеврсне књиге опроштаја, који се, међутим пјеснички надграђује снагом оптимизма и печатом вјечне младости у одгонетању живота и животних путева.

У жанровском погледу пјесме представљају својеврсне стиховане знакове поред пута у андрићевском маниру, али и варијанту “Пјесама у прози” Тургењева, лирских записа о вјечности и пролазности.

Стога збирка у цјелини одише филозофским ехом “свођења рачуна” са свим оним што не стиже на вријеме, док лирски субјект чека свога Годоа, а што провоцира пажњу пјесникиње.

Пјесме Вукановићеве, у духу лирских филозофема, доказују и фениксовску црту ауторице, која и након своје најбоље збирке, и паузе од неколико година, изнова снажно пропитује питања времена и трајања лирског субјекта у њему.

Једна од несвакидашњих особености ове књижевне вечери, као додатни доказ снаге пјесничког исказа ауторице, је и што су се присутни љубитељи њене поезије при крају програма спонтано укључивали у креативну расправу, дајући тиме и додатни печат укупној промоцији и новом јављању Вукановићеве у нашој савременој поезији.

Јованка Вукановић је досад објавила шест збирки пјесама, три књиге есеја и приказа, као и такође хвале вриједну антологију “Пјесникиње Црне Горе 1970-2015”. Ради на новим рукописима. Живи у Подгорици.

А што њена маестрална збирка “Пролазници” ипак није доживјела заслужени ехо у нашој савременој књижевности, то нек иде на душу нашим културним оцима и креаторима књижевних токова и додјела признања.

На самом крају, у прилог дометима њене најновије књиге, “Ништа не стиже на вријеме”, вриједи навести и једну од најбољих пјесама, “Између росе и сунца”:

//Кад умре велики пјесник / умру помало и остали. / У оном што им преостаје / нико им неће рећи / докле би могли стићи. / Ријеч / којом их је штитио / налик је јутарњој роси. / Што јаче блиста на сунцу / краће траје. // Неко од њих / кад-тад / могао би бити насљедник. / Али / како се удјенути / између росе и сунца?//

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: