Знате ли ко је Аиво Орав?

Ко је Аиво Орав? И најупућенији у политичка збивања тешко ће одговорити на ово питање, пошто им је вероватно промакла кратка агенцијска вест. Естонски каријерни дипломата од почетка септембра званично је шеф Канцеларије ЕУ на Косову.

Како је приличило и његовим претходницима, он је започео мандат изјавама о интеграцијама, инвестицијама и некомплетности ЕУ без овога што се назива Западним Балканом. Европерспектива, него шта! Безалтернативна и неупитна.

Међутим, за ову причу најважније је што шеф Канцеларије ЕУ на Косову уједно обавља и дужност Специјалног представника ЕУ на Косову. Ту се већ враћамо на Свеобухватни предлог о решењу статуса Косова Мартија Ахтисарија из марта 2007. године.

Косовско-метохијски Албанци потенцирају како је самопроглашена „Република Косово“ држава у пуном смислу те речи. У првој тачки првог члана њиховог основног правног документа наводи се да је „Република Косово независна, суверена, демократска, јединствена и недељива држава“.

Крупне и нетачне речи

Речи „крупне“, али и нетачне. Јер, у члану 143. такозваног „Устава Републике Косово“ експлицитно стоји (цитирано у скраћеној верзији због ограниченог простора): „1. Сви органи власти Републике Косово радиће у сагласности са свим обавезама Републике Косово одређених Свеобухватним предлогом о решењу статуса Косова; 2. Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова имају премоћ над осталим законским одредбама Косова; 3. Устав, закони и остала акта Републике Косово се тумаче у сагласности са Свеобухватним предлогом о решењу статуса Косова. У случају несагласности између одредби овог Устава, закона и осталих аката Републике Косово и одредби споразума, преовладава овај други“.

Да је жив, друг Леонид Брежњев би констатовао како се овакве концептуализације ограниченог суверенитета није могао ни он досетити иако је овај појам инаугурисао.

У истом, Ахтисаријевом плану, говорило се о „надзираној независности“ коју је до 2012. године контролисала Међународна управљачка група. Од те године „надзирање“ је завршено, колективни Запад уморио се од „косовске теме“, а и прогнозирано је тада да ће Србија ионако трампити Косово за европерспективу.

Зачкољица је садржана у чињеници да се на челу Међународног цивилног присуства, а према Ахтисаријевом решењу, увек налазио Специјални представник ЕУ на Косову. Упркос томе што је Међународна управљачка група давно расформирана, амбасадор Аиво Орав по одредбама документа који су усвојили и косовско-метохијски Албанци и органи ЕУ (при томе, органи ЕУ се приликом оснивања мисије Еулекс формално позивају и на исечак из Резолуције 1244 потпуно фалсификујући контекст написаног), ако то растумачимо више креативно (чему је иначе на Балкану ЕУ посебно склона) него стриктно – остаје највласнији за тумачење примене Свеобухватног решења. Самим тим, он може предузимати и разне рестриктивне мере ако се доносе одлуке које су у супротности са Решењем.

Поред цивилног, у косовско-метохијском поретку је и Међународно војно присуство (које осигурава НАТО), са правом да „извршава своје одговорности како сматра одговарајућим, укључујући примену неопходне силе према потреби, без даљег санкционисања, ометања или тражења дозволе“.

При томе „шеф Међународног војног присуства има врховну надлежност на терену када је реч о тумачењу оних аспеката Решења који се односе на Међународно војно присуство“.

Да све буде једноставније за међународне војне представнике, мандат КФОР на основу Резолуције 1244 и даље траје, са свим надлежностима и овлашћењима која су утврђена још јуна 1999. године.

Гажење свих договора

Оно што чини владајућа већина предвођена Аљбином Куртијем не само да је дерогирање некаквих договора Београда и Приштине (Први бриселски споразум) и кршење Резолуције 1244 (за коју ни Курти ни претходне гарнитуре албанских политичара ич нису марили), него је и у несагласности са Свеобухватним решењем (погледати на пример поглавља о децентрализацији, правима заједница, надлежностима општина, етничком саставу полицијских снага у локалним срединама и тд.).

Уколико заиста желе да спрече кризу на Косову и Метохији, САД, НАТО и ЕУ то могу једноставно учинити креативном или стриктном интерпретацијом делова Ахтисаријевог плана. Ако има одлучности да се то изведе, одлуке приштинских власти Специјални представник ЕУ на Косову и Метохији може суспендовати, а Међународно војно присуство у сваком тренутку може реаговати.

Зашто се целокупна реакција заснива на саопштењима за јавност, (не)формалним порукама и понекој овлаш изреченој полупретњи о рестриктивним мерама ако се „овако настави“?

Како то да се на Београд до сада примењивало стотине креативних интерпретација (укључујући и последњу о обавезности усмено договореног и апсолутно нелегитимног и са становишта уставно-правног поретка Србије нелегалног договора), да је чак фалсификована и Резолуција Савета безбедности због тога, а да то ништа не важи за другу страну? Оно што се самоназива „Република Косово“ је творевина са ограниченим суверенитетом, Албанци су га се одрекли чим су своју једнострану одлуку донели и због тога изговори из Брисела о немогућности реаговања не може бити. Право питање је зато: зашто нема одлучности?

Одговор на ово питање јасан је и лаицима. И поред тога што се колективни Запад уморио од „косовске теме“ она је остала актуелна, а иако су српске власти чиниле катастрофалне уступке који управо пристижу на наплату Срби нису трампили Косово за евроинтеграције. Сасвим слободно се може закључити: нити ће!

Приштини се стално попушта

Због тога се Куртију непрестано попушта, због тога и суштинско толерисање свега што ради, због тога ни Србија не може тражити заштиту својих интереса у том оквиру и таквом окружењу.

Ако је још и било неких заблуда у Београду око тога, данас су у потпуности развејане. Ако се нешто у Београду и могло каналисати пропагандним кампањама, данас то више није могуће.

Зато, да кренемо од елементарног: уколико ЕУ жели интеграције, инвестиције и „комплетност“, нека реагује преко Аива Орава.

Уколико то није довољно, нека се ослоне на Међународно војно присуство. Уколико изостану реакције, нема простора за досадашњу српску политику према косовском питању.

Шта уместо тога, питање је за неку другу расправу!? Уосталом, о томе је прилично писано претходних година, само су разни предлози или игнорисани или на таблоидни начин дезавуисани и криво представљани.

Србија мора испоставити своје захтеве, не само на стратешком, него и на тактичком нивоу. И нагласити шта су последице неприхватања захтева. И око тога нам је нужан свеобухватан дијалог, уважавање ставова и пратећа подела одговорности.

Руковођење заблудама и анастезирање јавности пропагандним кампањама пут је ка историјској трагедији, која се неће моћи сакрити. А са историјским трагедијама долазе и друштвена сукобљавања која ће дуго, дуго трајати, преноси Спутник.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: