Кошарка и застава
1 min read
“ У срећи се не треба гордити, као ни у поразу очајавати“. Љубав према кошаркашкој репрезентацији Србије у мом се животу појавила још 1995. и славне тинске приче која се може насловити : велики повратак највеће кошаркашке силе Европе.
Тада је, сјећамо се, репрезентација силом (не)прилика скраћене Југославије, након што је преседаном не забиљеженим у историји спорта, почетком 90-их наша земља избачена са свих међународних такмичења ( не само у кошарци, већ и у сваком другом спорту ), направила успјех којем смо се само потајно надали… Увести некоме економски, војни ембарго – то је и разумљиво, али му забранити да се кроз спорт и културу изражава и такмичи са свијетом мало је рећи да је нехумано.
Елем, Атинска прича: тим од 12 асова, од којих неколицина истакнутих НБА играча је понижен од стране ФИБА и послат да игра квалификације за европски шампионат, уз сво дужно посштовање према тој држави, али у кошаркашком свијету са неком тамо Бугараком… Та је препрека савладана, додуше мало теже него што смо очекивали, јер су се Дивац, Паспаљ, Даниловић, Ђорђевић и остали скупили изненада и требало је времена да се „коцкице сложе“. Шта се десило на самом шампионато – познато је – то је историја. Титула без пораза, велика игра, финале из снова са кошаркашком велесилом Литванијом, спонтани дочек у Београду какав ниакда виђен није ни прије ни послије тога. Сваки данашњи дочек пред балконом савезне скупштине уствари је само копија оног првог, легендарног из 1995.
Вратили би ме можда на реченицу са почетка и питали какве везе има љубав према кошаркашкој репрезентацији Србије, са тимом СРЈ из 1995. Има. За мене има. Кошарку са наставио да волим, било је још медаља… Било је светских злата ( опет Атина, овога пута 1998. и Индианаполис 2002. ) , као и европских златних одличја ( 1997. , 2001. ) , било је и бронзаних, сребрних медаља, али и „сушних“ година. Но, сваке се године са једнаким жаром чекао смирај љета ( крај августа, септембар ) , када обично почињу велика кошаркашка такмичења. И док сам волио кошарку, моја земља коју сам као и сваки лијепо васпитани човјек – патриота волио, мијењала је имена и границе… ( углавном се сужавала ). И на крају, преко “ Државне заједнице Србије и Црне Горе“ до коначног распада… А кошарка се наставила играти. И наставио сам навијати за своју репрезентацију. Као малло диејте. А како и зашто Србију? А засто не за Црну Гору или Космет? ( јер у смислу издајства – мени су та два случаја једнака ) . Лако, Србија се није одвајала, одцјепљивала… Већ су се одвајали од ње. И још би… Тако сам, логиком дјетета и логиком љубави изабрао Србију. Сабрао сам и одузео и схватио да је од моје вољене репрезентације Југославије остала Само Србија! ( том логиком се и сва југословенска злата имају и требају приписати Србији – дакле 5 свјетских титула, 8 европаких и једно зллато са ОИ , као и остале медаље ) . Из свих тих разлога ових дана свим срцем навијам за Србију!
Ријеч, двије о фамуозној застави. Да је застава Србије у кошаркашким круговима фама – то је позната чињеница. Да сви имају респект и страхопоштовање због вишедеценијске тортуре српских играча и тренера – није новост. Али то није разлог да се застава цијепа од стране резигнираног човјека без имена и презимена. Зашто без имена и презимена? ( „Но наме“ ) Цијеним да је кошаркашка публика фин и бар мало едукован свијет, цијеним такође да би такви требали бити и косаркашки радници – тренери, играчи и сви други… Да је безимени едукован – знао би за ову бајковиту причу из Атине, од које је почела новија историја српске кошарке. А ако би зано за њу, онда би се упознао и са пређашњом, историјом југословенске кошарке… Знајући то све не би имао дилему за кога да навија – игра… Играо би за Србију. Овако је човјек без заставе. Таквом човјеку послије спортског пораза на терену једнако сметају све заставе, јер своју нема. Ако је то што је учинио учинио нехотице, не осврнуши се – у шта дубоко вјерујем да је истина, јер вјерујем у добро – онда је и то нека чудна игра случајности према човјеку који је изабрао како је изабрао…
Углавном, да се вратимо на почетак – у добру се не треба гордити, нити у поразу очајавати – као је очајавао безимени, и треба вољети своју земљу и заставу. Имати такву врсту љубави, према свом селу, граду и земљи – у данашњем глобалном „један свијет“ систему је романтично… Другачије. Бити свој, бити посебан – бити другачији.
Наставите да гледате кошарку, и навијајте за своје !
Стефан Грломан
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У турском вакту, кад је војска каквог паше ударала на поједина племена Црне Горе и Брда, прво су главарима суседних племена давали да пољубе турски барјак. Ко одбије – скрате га за главу. Оном главару који је пољубио барјак окупатора, давали су и да га носи пре њима, у јуришу на браћу и комшије Ако у нападу погине – никакава штета, а велика корист за Турке, отвара се нови круг крвне освете, а ако барјактар преживи и он са Турцима похара своје комшије, кумове и рођаке, завада је зацементирана. Безименом није доста што је пољубио и стао под туђу заставу. Он мора да јавно пљуне и раскида заставу својих предака, како би јавно потврдио да се он са прецима посвађао, разбратио и да је преверио, да он, Безимени, није више наш, него само њихов – да је сав туђ. Да се зна и да се запамти! Зна Безимени, своме газди ће од сада, бити још милији и дражи после овог! Помиловаће га за то, сигурно, газда по тршавој косици, а можда му удели и који еурић приде!