И, ко је крив?

Осврт др Владимира Павићевића, љекара у Цетињској болници „Данило Први“:

Дуго, преко деценију и по, боравим на Цетињу. Нисам Цетињанин, а нећу то ни постати, не толико због Цетиња, колико због једне интровертне и хладњикаве природе, због које једнако не бих постао Београђанин или Њујорчанин, да ме је живот тамо бацио.

Ако сам Подгоричанин, то је само зато што сам у Подгорици „челом земљу ударио“ и своје „формативне“ године у њој провео. Мјесто рођења се не може бирати, али оно, баш као и остало што ниси бирао, даје подсвјесни такт и дамар животу, и зато га осјећаш својим, иако ти можда ни тамо није удобно јер си помало наопак.

Уосталом, и мој родни град и ја смо се драматично промијенили током протеклих деценија. Не знам да ли смо и колико више уопште „своји“.

Живот ме је направио циником. Искуство ме је научило да свијет једнако припада и добрима и лошима, и хитлерима и гандијима и да је само питање укуса епохе то што хитлери себе представљају као гандије, за шта им је обично потребно да гандије представе као хитлере. Свијет се можда може мијењати – што је дато само одабранима који знају с Историјом зборит’ – али се поправити не може.

Све ово горе изречено објашњава како Цетиње и ја функционишемо заједно, без јаких емоција и потребе да се много прилагођавамо једно другом и на то трошимо вријеме и енергију. Оно је било ту кад сам ја дошао, остаће ту и кад ја одем, и тако…гурамо даље у својеврсној симбиози, док ваља и док треба.

Цетиње није град масовних убица, као што ниједан град то није. Огромна већина људи – то је, на крају, опште мјесто, осјећам се глупо док то наглашавам – бори се са животом како зна, али свакако неће никога ни убити нити нанијети какво друго зло. То једнако важи за Цетиње као и за било који други град.

Психопата има свуда и могу да се „откаче“ у било ком тренутку и било гдје. Одређени проценат људске популације припада психопатском и/или социопатском типу личности и ту се не може ништа, такве их дају Бог и природа. Погодне друштвене околности чине да они проживе живот не починивши неко веће зло, непогодне, пак, могу бити окидач за ужасе попут овог коме свједочимо.

Ипак, не може да се не примијети да су се два таква случаја десила у року од двије и по године, у мјесту које има 10 000 становника. На Цетињу, наводно, постоји 120 регистрованих припадника криминалних кланова, док је у 6-7 пута бројнијем Никшићу, који такође не важи за мирно мјесто, тај број, наводно, око 500.
Разумно је вјеровати да постоји неки проблем и на нивоу микросредине, поред оних на општем друштвеном плану. Цетињани, ако желе добро себи и својима, не би требало да окрећу главу од тога.
Ту је од маргиналног значаја да ли се неко тиме наслађује или не, иако је то посебно ружно, па и одвратно- чекати прилику да некоме скочиш на леђа или му држиш лекције кад га задеси трагедија.

Ако посматрамо по аналогији са породицом чији члан има проблем са, рецимо, зависношћу од алкохола или дроге, проблем неће нестати ако се буде пребројавало ко се од комшија наслађује породичном невољом, а ко исту ожали. Може се, дакако, и негирати да проблем уопште постоји и да су комшије криве што клевећу и подмећу, али се порицањем проблем не укида.

Ту ћу стати са савјетовањем, не волим да стојим са стране и солим памет. Видим већ да се ни из ове трагедије ништа научити неће, наставиће се по старом чим вријеме набаца свој пословични рузмарин, сњегове и шаш. Они који су изгубили најближе се никад неће опоравити, остали ће, послије првог шока, опет схватити да туђи бол и не боли толико, лешинари ће лешинарити и све ће опет бити како је и било. Све што могу да кажем је: вјечни покој душама мртвих, лака земља невиној дјеци чија ме је смрт посебно погодила зато што сам и сам отац.

Оно о чему се треба понешто рећи јесу: узроци, решења и одговорност. Ту ће нас сви – и власт и НВО звезде гранта и медији и сви могући лешинари – здушно заводити за Голеш планину.

Халабука, оптужбе и протиовптужбе су, противно сваком пијетету, већ преплавиле јавни простор; сви имају брза, једноставна и савршено погрешна решења.

Све ће се радити само да се не би чула једна реченица која гласи: убија нас овакво друштво.
Ми живимо у скоро па огољеном дарвинизму, друштву борбе за опстанак у којој ратујемо сви против свих. Новац је једина вриједност која се поштује, једини критеријум по коме се успоставља друштвена хијерархија. Он нам отвара сва врата, он нам омогућава да задовољимо све нагоне, посебно оне најниже. Све је дозвољено да се новца докопамо, без њега смо аутсајдери и губитници.

Солидарност не само да не постоји, већ је и проказана. Свако за себе, ако немаш, неспособан си, цркни, ко те шиша. Егзистенцијална несигурност и велике и све веће социоекономске разлике пуне чашу трпљења, полако али сигурно. Тензије у друштву се користе и његују – перфидно и смишљено – јер су добре за одржавање пословног модела политике као бизниса над бизнисима . Демократија уважава телетабиса као политичког чиниоца, а овај „ради“ на расположење и вајдицу (не на рацио који му је недоступан јер он за њега не посједује одговарајући хардвер), па му се и даје одговарајуће „гориво“.

Да нема вентила у виду исељавања које је достигло размјере масовног, да смо у овом стању друштва и појединца затворени као што смо били деведесетих година прошлог вијека, ми бисмо се убијали свакодневно.

Укратко: ово друштво ефикасно претвара човјека у свињу, онда свињу уважи и не треба никога да изненади што свиња ради једино што зна: свињарије.

У таквим околностима они којима је Бог дао танко трпило лако пуцају. Њихова психопатија би неспорно постојала и у бољем друштву, али не би се испољила, макар не у екстремним облицима.

И, ко је крив?

Говоре нам да живимо у насилном друштву, а у ствари је тачно да живимо у друштву које никад није било осјетљивије на насиље. Малтене свака школска туча разлог је за телевизијску емисију, са припадајућим ламентирањем и неподношљивом моралном паником, свако „пи.карање“ разлог за прекршајну казну и приватну тужбу. У доба мог дјетињства школске и кафанске туче су биле малтене свакодневне и нико се није због њих нарочито узбуђивао. То се, можда олако, сматрало дијелом одрастања и обуком за стварни живот.

Хајде да искажемо и ту полит-некоректну „тајну“: насиље је иманентно људској врсти. Може се и то порећи, али се не може укинути – биологија ће увијек на крају надвладати идеологију. Није то лијепо, али је ту и неће отићи само зато што нам се не свиђа. Е, сад, и овако се каже: притиснуто јаче, јаче и одскаче. Кад се затвори вентил „малих“ насиља, притисак у лонцу расте, па ћете на крају добити једно велико.
Док је било туча „на шаке“, није било оваквих ужаса или их је било мање. Онда смо те туче почели да схватамо преозбиљно, ухватили се у коштац са њима и стварно смо их елиминисали; никад их мање било није. Добили смо друштво без насиља. Са покојим масакром, с времена на вријеме.
Узгред буди речено, ова „ненасилна“ друштва имају велики проблем са наталитетом. Кад се убије тестостерон, убија се насиље, али и рађање. Живот тако ради и не уважава боли наше осјетљиве душе.

Одавно смо већ дио процеса који ће исходити израстањем дјеце одгајане на агендама „ненасилног“ друштва, којима ће свака ћушка или пролазна модрица или ружна ријеч бити представљене као пропаст свијета. Биће то веома опасна комбинација насилника и плачипи.ке, неспремна да ишта отрпи, здраво спремна да друге повриједи. Шта мислите, како ће то изгледати? Хоће ли у таквом „ненасилном“ друштву бити мање или више оваквих ужаса?

Има ли још криваца? Има.
Оружје, подразумијева се.
По тврдњама надлежних, масакр на Цетињу је почињен нелегалним оружјем. Шта ће држава да уради? Да притисне власнике легалног оружја, наравно. Да и оно мало шансе да се сами одбраните додатно смањи. Браниће нас држава путем полиције. Ако је на вријеме позовемо, дамо јој тачну адресу, ако полицајаца буде довољно, ако не буду на другом задатку, ако буду имали кола и горива у њима…

Не волим оружје, не палим се на њега, не желим да га имам и не волим да размишљам о томе шта би било да је било, али понављано ми се намеће питање како би се све завршило да је у кафани у шанку или за неким столом био покоји, макар и нелегални, пиштољ.
У оно „ужасно“, тоталитарно, комунистичко вријеме, пиштољ се могао легално не само држати, него и носити. Морала се посједовати одговарајућа дозвола и оружје се није смјело отворено носити, осим уколико сте униформисани припадник војске, полиције, стражарске службе… Ношење оружја без дозволе је био прекршај који се кажњавао новчано, ријетко краткотрајним затвором.
Данас, у демократији и „слободи“, ношење оружја је потпуно забрањено, а посједовање без дозволе је кривично дјело за које се може заглавити озбиљан затвор.
И, кад је било више масакара? Онда или сад?
Разоружавањем људи се неће постићи ништа. Криминалци – многи међу њима су тешке психопате и социопате – неће одустати од ношења оружја нити ће за то тражити дозволу.

Шта нам наше мудре главе, често прикључене на екстерни сервер из кога добијају памет и грантове, нуде као решење? Варијације су бројне, али се све могу, мање или више прецизно, свести на то да нам је потребно више полиције и више психијатрије.
Погрешније не може.

Ни полиција ни психијатрија нису форматиране да злочине спречавају. Није то ничија грешка, то просто тако ради. Полиција и психијатрија се баве посљедицама, тек кад се ствари десе (све се врти око Записника, који је алфа и омега полицијског посла, ако је вјеровати Пекићевом пуковнику Штајнбрехеру из „Како упокојити вампира“).

Од полиције се тражи превентивно дјеловање. Опасно је од велике државне батине, од једне репресивне установе, што полиција јесте и ништа друго није, тражити да превенира злочин. Чиме она то може да учини? Превентивним малтретирањем и превентивним затварањем људи који би МОГЛИ да почине злочин, иако га НИСУ починили? Колико знам, само је један кривични законик дозвољавао да се хапсе људи и шаљу у затвор ако се процијени да би МОГЛИ да почине казнено дјело, иако то НИСУ објективно и учинили. Законик Стаљиновог СССР.

Са психијатријом вам је као и с полицијом. Превентивна присилна хоспитализација се не разликује много од превентивног затвора.

А кад једном отворите та врата, никад се више затворити неће. Полиција ће схватити да тако може да спречава и друга кривична дјела, нпр. силовања. Неумољива полицијска логика, кад једном ступи у рад, неће се заустављати: имаш „алат“ – значи можеш да починиш силовање. Довољно да те склонимо са улице. То што ниси никога заиста силовао нити си покушао, није од неког значаја.

Да ли мислите да на позицијама моћи нема оних којима не иде вода на уста због оволиких могућности (зло)употребе полиције и психијатрије? Није да је један дисидент завршио у затвору или лудници, онда кад је то властима било згодно.

Нека не заваравају племените побуде, знамо чиме је поплочан пут у пакао. Свака диктатура је успостављена због племенитих побуда – спас државе је једна од омиљених, али има и других – и свака је, ето, некако наставила да траје и пошто би разлог због ког је уведена нестао.

Превенцију полиција спроводи радећи свој посао и то је довољно, само што се то превентивно дјеловање не види и не може мјерити. Исто важи и за психијатрију.

Одузимање пиштоља каријерном криминалцу приликом рације је можда спријечило неко убиство, али да ли заиста јесте, не можемо знати.

И ово је важно имати на уму: какво је друштво, таква је и полиција, и здравство и култура… Очекивати да полиција у једном дарвинистичком, разореном друштву не буде и сама дарвинистичка је будаласто.

Само промјене у бази друштва, само успостављање друштвеног поретка који може да обезбиједи сигурност и солидарност може да спријечи да се ово дешава или да се дешава оволико често. А то „наше“ елите и наши стварни господари не желе. Њима смо потребни баш овакви.

На крају: хоћемо одговорност.
Чију и због чега?
Да би одговорност имала смисла, мора се имати конкретан предмет одговорности: ко и за шта одговара. У супротном, то све личи на ритуално полагање жртве да би се умилостивили богови, а у ствари да би врач умирио незадовољно племе и купио неко вријеме да стабилизује поредак, што му је насишна потреба ако не жели да и сам буде жртвован.

Да ли је безбједносни сектор заказао? Морам рећи да не знам, просто се у то не разумијем. Да ли је, нпр., девет полицајаца у смјени много или мало за град од десетак хиљада становника? Шта су критеријуми довољности, како се она одређује? Да ли је шест сати потјере за убицом превише времена у датим околностима? Не могу то знати никако.

Не знају то ни ови што вриште тражећи одговорност од министра, директора полиције, кога ли већ… Њима треба жртвено јагње, неки Педро који ће да виси, да задовољи потребу руље за кривцем, а не правду или, макар, друштвену пристојност.

Да поновим: овакво друштво убија.
То се не може измијенити ниједном министарском или директорском политичком главом. Мада, добро је за камуфлажу. Друштво ће оздравити ако Марка смијени Јанко? Не да неће већ, напротив, Јанко ће да смијени Марка баш да се друштво не би морало да се мијења, да би остало овако.

Можда се зато и овако хистерично тражи министаров политички скалп.
Да се разумијемо: не дајем пет пара хоће ли наречени скалп маса и добити, ако ни због чега, а оно због тога што у политици, за разлику од стварног живота, један те исти Педро може бити објешен бесконачно много пута и опет васкрснути, то му је чак и у опису посла.

Ја само одбијам да прихватим да то ишта заиста решава.

То би било то. Рекао сам, а можда није требало. Праштајте ако сам претјерао и кога у незнању увриједио.

Сад ме чека животно важан посао: да смислим како да моја породица и ја будемо што даље у моменту кад се појави трећи.
Нажалост, не видим разлог да вјерујем да се трећи неће појавити.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: