На дан његовог рођења – моје успомене на миропочившег митрополита Амфилохија

Да су великим људима кроз историју вазда од понеког упућиване отровне стрелице, то и није нека новост. Чудно би било да је другачије, па се то дешава и данас. Али нико не може оспорити чињеницу да је блаженопочивши митрополит Амфилохије био послат од Бога, као његов изасланик, да запали свијећу мраку, да га разагна више Црне Горе.

Оном мраку, у којем је ова земља била тамни вилајет корупције, шверца, непотизма, здружене мафије, полиције и судства, полигон за брукање правне државе пред свијетом и вијеком, земља кабинетских интелектуалаца, сервилних режиму, све док нијесмо постали црна тачка демократије на мапи Европе.

Тадашњи Демократски фронт и друге прогресивне снаге најавиле су слом режима, који је настојао умивеним изјавама опрати своје руке, прљаве до лаката. А знак једнакости између независне и приватне Црне Горе је функционисао.

Но, колико год то чистунцима сметало, шатори на асфалту испред Скупштине Црне Горе били су и највидљивији вјесници нечег новог, слома сад бившег, а још увијек збуњеног режима.

А благотворна рука миропочившег митрополита оснажила је правдољубиви народ да 30. августа 2020. године некима каже: „Доста је било.“

…А ево и двије успомене поводом сусрета с блаженопочившим…

Приликом уручења награде „Марко Миљанов“, која ми је додијељена на Медуну, међу присутнима је био и наш митрополит, па сам имао прилику да читам своју богоугодну пјесму, посвећену управо Њему, „На ноћ 13. јануара“, у којој стоје и ови стихови: „Ноћас ријеч Христа нам се јавља, / она, што ‘но на тамјан мирише, / гори стара зубља православља / и разгони подгоричке кише. // Крст са неба сав од злата блиста, / те дух пуни божеским чудима, / цвјета мис’о Исусова чиста / ево Христа, људи, међ’ људима..!//

Кад је свечаност завршена, митрополит се одвојио устрану, око Њега се одмах окупила сва сила народа, а ја стајао по страни…

И тад ме лецнуо Његов звонки глас из масе: „Копривица, немој се туђити од овог народа, но приђи амо, ближе.“

Гласно сам одговорио да не желим да сметам, а Он као из рукава додао: „И знај да сам ја врло добро познавао твог рођеног стрица, Николу Копривицу, игумана Серафима Манастира Будисавци код Клине.“

Остао сам затечен Његовом невјероватном меморијом, и потом пришао да се поздравим.

Други пут сам му се обратио на једној књижевној манифестацији Трибине „Ријеч“ УКЦГ у порти манастира Свети Симеон Мироточиви на Немањинграду у Подгорици. Тад сам га при сусрету питао могу ли, умјесто рукољуба, да се с Њим пољубим, а он се насмијао и рекао: „А може, мој Копривица, што не може…“

Био је човјек духовник, најширих схватања, мирни и непоколебљиви борац да због народа проведри више Горе Црне. И проведрило је… Не баш одмах након упокојења митрополита, али јесте. А то је и била његова највећа жеља. Ова земља се, уз опструкцију свих оних који не желе да она ухвати корак с Европом, ипак опоравља од стега безакоња…

Црна Гора земља чуда, вазда била и остала, те и у њој правна држава јача. Па, коме криво, коме мило… Тај процес је очито незаустављив. Само да још неки то и схвате. Да нема више повратка на старо. Црна Гора се буди из кошмара приватне, џепне државе. Све за добро њених грађана. А то је била и жеља миропочившег митрополита Амфилохија, у оно вријеме кад је било тешко и повјеровати да ће доћи до тога да се Црна Гора врати самој себи… А враћа се… И то је њена реалност данас…