Цетињанка критиковала протесте: Прочитајте поруку коју је послала организаторима

Пише: Милена Марковић

Пишем овај текст како бих изнијела коментаре и предлоге након протеста неформалне студентске групе „Камо śутра“, који је организован у Подгорици 5. јануара, а поводом злочина на Цетињу.

Као Цетињанка надам се да сви имамо исти циљ и мислим да би било штета да се разиђе ово мало људи који искрено желе промјене. Да се то не би десило, треба да будемо отворени и добронамјерни и једни друге учимо организовању политичке и друштвене акције коју није једноставно изнијети.

Прва ствар коју бих нагласила је да протести овога типа морају бити до детаља промишљени и да нема никакве штоперице са којом се такмичимо. Потребно је више времена да би се разрадило све важно, почевши од захтјева, преко стратегије, одговора на неиспуњавање захтјева, израде постера, све до техничких детаља, итд. Мислим да нема озбиљније теме од ове, па се озбиљно и упорно морамо с њом борити, а не са роковима све брже и луђе виртуалне стварности коју диктирају друштвене мреже.

Ако узмемо у обзир опсег боли и трауме под којом Цетиње тренутно једва дише, мислим да је требало сачекати да се породице, ближњи и суграђани жртава колико-толико опросте од њих, онако како доликује чак и у ситуацијама природне смрти, а не овог ужасног злочина. То је, по мом искуству и након разговора са људима на Цетињу, прво што револтира оне незадовољне протестом. Просто се чини безобзирним постављати постере о митингу док нама у граду свјеже стоје плаве плакате суграђана. Мимо тога, брзање у организацији се умногоме одражава на квалитет поруке и изведбе, што је већ и организаторима могло постати јасно.

Друга ствар коју на жалост морам нагласити јесте да захтјеви протеста Камо śутра, по мом мишљењу не улазе дубље у срж проблема, који је много сложенији од смјена у полицији и грађанског образовања на матури. То је проблем централизације свега у Црној Гори и депопулације многих градова са изузетком Подгорице и неколико приморских општина. Расељавање наших градова води до девастације свих културно/привредно/друштвених аспеката заједница које живе у тим срединама, што се управо дешава на мом Цетињу.

Мислим да је у оваквим ситуацијама опасно промашити суштину, јер се од површног и површинског бављења стварима хране ставови људи који своде, већ предуго, све проблеме у Црној Гори на питање српства и црногорства. Такви критикују ову власт само зато што је српска, а не зато што се у критици тражи одговор на питања старија од ове или оне власти.

Главни проблем Црне Горе, њен неравномјеран развој, морамо да истакнемо јасно и високо, како би сви који имају претензије на власт морали њиме да се баве ако до власти желе да дођу. На тај начин их је једино могуће онемогућити да нам продају приче које треба да нас замајавају и скрену пажњу са оног што је заправо битно.

Тако се и Цетиње предуго замајава причама о чојству и јунаштву из неких давно минулих вјекова, и народ се тиме храни, док град полако умире. (Што сматрам да је такође један од важних фактора који доприносе оваквим трагедијама: та токсична мужевност која се храни стављањем Цетиња у улогу града хероја црногорства).

Свакако да подјеле које потенцирају наши водећи политичари (и ови садашњи и они прије њих) морају престати, али платформа са затјевима да се то догоди мора бити од солидније грађе. Разумијем да ово може звучати на моменте апстрактно, али мислим да није ништа апстрактније од захтијева протеста Камо śутра попут „успостављање полиције у заједници“ и “полицајаца са којима можемо разговарати”. Све ово треба дискутовати јавно, те посложити кристално јасне захтјеве који гађају вишедеценијску пропаст овог друштва, како не би дошло до тога да чак и људи који присуствују протесту, имају простора да га погрешно политизују.

Оно што могу рећи као Цетињанка јесте да мој град већ одавно служи као терен за навијаче Црне Горе. То је град за којег ти исти навијачи немају ни мало емпатије нити нас посматрају као праве људе, са правим проблемима, потребама, са правом боли и траумом, него очекују од нас да, са 12 сахрана, потрчимо кући да пишемо транспарент и дођемо у Подгорицу на протест.

Посљедња ствар коју бих додала, али не најмање важна, јесте критика постера у којем се позивају студенти и студенткиње, и стручњаци и стручњакиње из области друштвених и политичких наука” да организаторима упуте своје критике, коментаре и савјете.

Иако подржавам жељу за укључењем и сматрам да је то добра идеја, изопштавање осталог народа, сматрам непотребним елитизмом. Мислим да је такав приступ неукусан, с обзиром на то да је већина погођених овом, а и прошлом, трагедијом дио радничке класе. А баш нам ти људи могу најбоље објаснити, из прве руке, што је срж проблема. Дакле, да се не пишу захтјеви из позиције туриста на Цетињу, већ кад се помене школство да се не заборави да Цетињу пријети затварање Гимназије јер нема довољно ђака. Или да се гради стадион намјесто вртића, док сваке године никне нова кладионица.

Разумијем да проблем надилази Цетиње, али никако није случајност да се масовно убиство други пут дешава баш у мом граду. Бавећи се извором можемо излијечити и цијело рјечно корито. Ако бисмо опоравили Цетиње, могли бисмо полако да кренемо, по истом шаблону, да опорављамо друге мале средине који су, исто као Цетиње, деценијама активно девастиране. И да онда, самим тим, опоравимо цијело црногорско друштво.

Сагласна сам са организаторима протеста да се нешто мора мијењати, али дајте онда да те промјене буду нешто што ће утицати на све нас, а не само на пар привилегованих људи који су образовани, живе у главном граду и нијесу на дну друштвене љествице.

Ваљда ће неке од ових изнесених порука бити од користи, надам се да ћу се оśећати пријатно и поносно да се прикључим сљедећем протесту, како ја, тако и доста мојих суграђана чије ставове и те како цијеним и поштујем, иако нијесу никад били студенти ни студенткиње, али су стручњаци из најважније области за све нас, човјечности.

Само паметно, емпатично, отворено, стрпљиво и храбро!

Извор: Нормализуј

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: