Ђурић: Религија и књижевност су од давнина испреплетене – обе трагају за смислом људске егзистенције

Пјесник, прозаиста, есеиста и новинар Новица Ђурић, добитник престижне државне награде Мирослављево јеванђеље за период претходне три године, за Портал РТЦГ говори о својој новој књизи, вези религије и књижевности, манама и користима од друштвених мрежа на којима сви могу писати, и потреби да читаво друштво буде у синергији да би се његовало читање и култура.

Новица Ђурић је током дугогодишњег плодног рада изњедрио бројна дјела поезије, прозе, есејистике, радио као новинар и уредник бројних часописа, а од 2015. је и на челу Удружења књижевника Црне Горе. Добитник је и многих признања, а посљедње је стигло јуче. Добитник је награде Мирослављево јеванђеље за претходне три године, а за књигу поезије „Град Господа и пчела“, објављену 2024. године у издању Унирекса.

Његова дјела превођена су на руски, њемачки, енглески, арапски, италијански…

Недавно сте представили своју нову књигу – збирку поезије „Град Господа и пчела“. Шта је била инспирација за пјесме и јесте ли и у овој збирци остали досљедни мотивима који су карактеристични за вашу поезију?

– Инспирација за ову збирку долази из контраста између духовног и свакодневног, између универзалних питања људске егзистенције и „ситних“ тренутака који чине нашу свакодневицу. Град у наслову симболизује заједницу, организацију и пролазност, док пчеле алудирају на рад, склад и циклусе природе. Мотиви религије, духовности и унутрашње потраге за смислом, који су и раније били карактеристични за моју поезију, присутни су и овдје, али с дубљим урањањем у савремени контекст. „Град Господа и пчела“ је збирка поезије која се бави дубоким темама духовности, идентитета и природе кроз симболички и често алегоријски приказ урбаног и природног свијета.

Писац и књижевни критичар магистар Маријана Зечевић је за ову збирку пјесама написала да „поставља хипотезу шта је заправо умјетност?“

„Новица Ђурић успоставља принцип по којем умјетност није само медијум који и осјећамо и производимо преко наших чула, већ и продукт интелектуалног искуства кроз познавање умјетничких тековина и реликвија. Отуда је у збирци пјесама Град Господа и пчела успостављен однос хришћанских и ренесансних симбола, праваца који су се и у умјетности смјењивали кроз својства средњевјековне и ренесансне плиме“, написала је Зечевић.

Након „Тајне Христове честице“ и у овој збирци имамо у наслову асоцијацију на религију. Колико је књижевност повезана са религијом, гдје се све додирују?

– Религија и књижевност су од давнина испреплетене, јер обје трагају за смислом и истражују људску природу. Књижевност користи симболику, митове и архетипове често преузете из религијских традиција, док религија користи књижевне форме да пренесе своје поруке. Оне се додирују у области етике, филозофије и естетике, јер обоје постављају питања о сврси, вриједности и пролазности живота.

Пишете и прозу и поезију. Брана Петровић је говорио да је проза “разблажена поезија“. Која врста стварања вама више годи?

– Поезија је мој првобитни језик, начин на који спонтано изражавам мисли и осјећања. Проза, с друге стране, пружа простор за разраду ликова, прича и дубље анализе. Рекао бих да ми поезија долази инстинктивније, али и проза има свој шарм, јер омогућава дуготрајније повезивање с читаоцима. Једно другом не умањује вриједност, већ се допуњују.

Је ли ваше стварање одвојено од стварности, односно пишете ли читаоцу и за читаоца или само пратите своју мисао и инспирацију?

– У почетку, стварање је увијек интимно, вођено унутрашњом потребом. Међутим, док обликујем пјесму или причу, размишљам о читаоцу, о томе како ће моје ријечи одјекнути у његовом свијету. Покушавам да постигнем баланс између личног израза и универзалности која омогућава препознавање и идентификацију.

Дијелом се обистинило Миљковићево пророчанство „поезију ће сви писати“. Појавом друштвених мрежа сви су добили прилику да „пишу и објављују“. Колико је то добро?

– Демократизација стварања свакако има своје предности, јер даје глас онима који су раније били маргинализовани. Ипак, то носи и ризик разводњавања квалитета. У обиљу садржаја, тешко је пронаћи аутентичне и вриједне гласове. Зато је кључно да се развијају критичко мишљење и способност да се препозна истинска вриједност.

Постоји школа мишљења да се добре књиге читају са оловком у руци. Колико је данас таквих књига?

– Добре књиге и даље постоје, али питање је колико смо ми, као читаоци, спремни да им се посветимо с пажњом какву заслужују. Убрзани ритам живота и површно конзумирање садржаја смањују спремност на дубље читање. Међутим, оне књиге које инспиришу читаоца да застане, размисли и забиљежи своје мисли, увијек ће бити препознате.

Ко све треба да се бави културом и његовањем читања?

– Култура и читање су одговорност цијелог друштва. Образовне институције, библиотеке, медији, родитељи и умјетници имају кључну улогу. Потребна је сарадња на свим нивоима да би се развила љубав према књигама и умјетности.

Како младе мотивисати да читају? Шта им одговорити на питање – зашто да читам?

– Млади требају да осјете да им читање доноси корист, али и радост. Књиге шире хоризонте, развијају емпатију и помажу у разумијевању себе и свијета. На питање „зашто читати“ одговорио бих: зато што свака књига може бити кључ који отвара врата новим свјетовима.

Добре књиге и даље постоје, али питање је колико смо ми, као читаоци, спремни да им се посветимо с пажњом какву заслужују

Постаје ли се читањем и бољи, или само начитанији?

– Читање може да учини човјека бољим, али то зависи од његове отворености да усвојене спознаје примијени у стварном животу. Само гомилање информација не води напретку. Кључ је у томе како разумијемо и користимо оно што прочитамо.

На челу сте Удружења књижевника Црне Горе. Колико успијевате да подржите црногорске умјетнике у остваривању њихових циљева и настојању да се за њихова дјела чује и даље од Црне Горе? Шта су Вам у том послу највећи изазови?

– Трудимо се да кроз пројекте, фестивале и сарадње са међународним удружењима промовишемо црногорске ауторе. Највећи изазов је недостатак средстава и свијести о важности културе као темеља идентитета. Ипак, ентузијазам и преданост колега често превазилазе те препреке. Наша је мисија да покажемо да црногорска књижевност има што да понуди свијету, и понудили смо. Није добро за културни идентитет устоличење нове- философије културе којом се успоставља нека врста лаке естраде гдје “кутурни прваци” славе своје модераторске улоге. Посебно је забрињавајућа чињеница да су институиције од посебног значаја за културу једног народа, које су старије од ЦАНУ и Универзитета Црне Горе по неколико деценија, као напримјер Удружење књижевника Црне Горе, препуштене просјачењу, јер су приватна предузећа за раубовање кутуре преузела примат и она касирају сваке године стотине хиљада евра из разних државних каса!? Један број њих има толико конституената колико чланова породице. Показало се да се и даље најбоље финансира култура породице. Но, до је дуга прича. Биће прилике.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: