Растко Петровић: Треба прво умрети

Неко плаче у мени: мој брат или сестра;
Од јутра до вечери њихов глас слушам.
Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени.

Један, два, три; један, два, три.
Неко плаче у мени ко свештеник у цркви.
Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази,
Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако:
Мали Стева плаче и да би се утешио
Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у мени.
А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче;
Како би се светио расплаканом човеку.

Јак сам ето као мост који се угиба
Под товарима сеоским, под житом.
Неко плаче у мени, неко плаче у мени,
Неко плаче у мени: биће да је сестра или брат.
Једном сам руком узео ручицу Перину,
другом сам руком узео ручицу Стевину;
Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој!
Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице:
Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми.
Како смо се дуго цењкали да нас пусти,
Сетих се да смо заборавили прво умрети.
Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.
Неко плаче у мени ко хорови у цркви,
Ко анђели пред богом неко плаче у мени:
”Има много мостова до раја!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: