Србин сам – човек, а ти?

Пише: Михаило Меденица

Најрадије бих ћутао уз ту кафу у зору, на издисају ноћне смене, али он не заклапа…

Одушевљен је Србијом и Србима, читао је, слушао, питао, гледао…не знам заиста, тек доста зна али му ништа није јасно.

Заправо, није му јасно зашто увек наглашавам да смо једноставан народ који је лако разумети, ако разумеш човека.

Слава Србинова није у надљускости, како он доживљава, већ у људскости, како јесте!

Објашњавам му, кроз гутљаје те јутарње чемеруше, да смо потомци њива и тежака за плуговима, добрих људи који су поносно носили своју муку, хранили своју чељад и захваљивали се Богу на свему.

И на имању и на немању.

Србин је човек!

Не куне њиву кад не роди, реке кад поплаве, кише кад понесу све, огњи кад сагоре шуме…

Прекрсти се, па полако, уз Божију помоћ, наново све, и свега буде.

Србин је човек!

Има Господа и има образ, и шта човеку још треба?!

Велим му како су моји ђедови били горостасни орачи и косци, а не ратници.

За Бога и образ су са њива и откоса, онако блатњави и уморни, јуришали да ко вране потерају душмане, па трком назад да бразде не окамене и откоси не затраве.

Мртви су се враћали за рала и косе.

Нису моји били ратници, но борци, разлика је то!

Ратује се за плен, а бори за Бога и образ, јер шта је човек без тога.

Србин је човек!

Шта ће му плен: има он своју њиву, своју шљиву, своју реку, своја куса четри зида и комотан гроб.

Тек у њему Србин одмори од косе, рала, јуриша, сетви, жетви, навиљака и нарамака.

И не жали се. Никоме! Ни Богу!

Бог се некада изјада Србину кад заседну под крушку дивљаку, а Србин окачи косу ил мотику о најнижу грану, па слуша и ћути.

Никада Господа одао није!

Што му је Господ рекао то је ко највећу тајну посејао у најдубљу бразду.

И рађа…

Довека ће.

Јер Србин је човек!

Борац. Ратује се за крв и плен, а бори да ти не раскивају тарабе и распећа!

Виши сам ја од прађедова, ал нисам већи.

Мале су ми њихове капе, а читав могу стати у њих.

Све ћеш знати о Србину кад будеш знао све о човеку, а све стане у образ и веру, па учи…

Ако си очекивао казивање о надљудима грдно си се преварио- нема их!

Не у моме селу.

Но, има људи, а над људима Бог, и у свакоме селу по једна крушка дивљака где седну да се разговоре…

Србин је њива и ливада.

Њива моштаница и ливада плаштаница, па полако ралом и косом…

Посеје муку доброга човека- пожње свеце и светитеље.

Нема веће приче о Србину од те, лагали су те!

Прича о човеку је мала, а чињење човеково је велико, ал да се о њему много не прича.

Велике су приче оних који их ни за чашицу ракије немају, а чињења Србинова су све ове горде планине.

Нису биле ту кад се Србин мој кућио.

Једва младице можда, па је сваку својом славом и муком калемио, и ето их сад…

Устрчи на њих и ето ти велике приче о маломе човеку.

Планине за њим остају, и на врх сваке по крушка дивљака…

Човек и над човеком Бог.

Борили се један за другог док су неки ратовали…

То ти је све што треба да знаш о Србину.

Нека те други о себи лажу, ја нећу, имам довољно истине.

Господа и образ, ливаду и њиву, и све време овога света да ти не кажем много…

Наследио сам планина, журим да расејем полен, да се младице нових запате…

Србин сам- човек!

Потомак и предак сељака с Божијих њива…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: