Колхоз

Пише: Батрић Бабовић

Колхоз је био централни комунистички орган једног села сјеверне Црне Горе.

Село се налази тик уз магистрални пут према Београду.

То је стари регионални пут који је водио у Нови Пазар и Рашку.

Надморска висина и географска ширина погодовале су настанку колхоза.

Ваљало је ујединити лијепо и корисно.

Идеологија је пронашла мјесто гдје постоје три ријеке, велики број присојних површина, различита квалитативна структура пољопривредног земљишта и добра подлога за развој радничке класе и самоуправљања.

У исто вријеме био је велики број домаћина са пристојном приватном имовином и земљиштем, па је просторни план био по вољи властима, које су по самоуправном калупу коминтерновског типа ишле ка дуго чеканом „излазећем сунцу“.

То сунце биле су њиве и ливаде које је требало очувати, воћњаци који су требали да опстану ради напретка будућих генерација и да од заборава сачувају слатко, пекмез, домаће ракије шљиву, крушку и јабуку.

Истовремено је било зацртано да треба изградити фабрике које ће смањити глад и трпљење ратом угроженог становништва.

Тројка из колхоза која је била унапријед одређена, пред собом је имала тежак задатак.

Упркос доброј генетици која партији није доносила сумње и штете, њихова морална унутрашњост која је морала да доноси тешке одлуке, није била мирна.

Потомцима краљеве војске одузете су најбоље њиве, ливаде и оранице.

Тројка је била дио записа који је спроводила централна комунистичка власт.

Народ је у себи негдје то дубоко знао, па реакције на национализације и конфискације нису постојале.

Вријеме „корисних идиота“ на снази је од памтивијека.

Ни колхоз није разминула иста судбина.

Високи фабрички димњаци целулозе и папира били су циљ ЦК СКЈ.

У другу фазу развоја ушао је рудник мрког угља.

Колхоска тројка била је најобичније средство да циљ доживи употребну вриједност.

Фабрике су заживјеле.

Село је умирало.

Колхоз је таворио.

Хладни Рат је био на врхунцу.

Процес је био програмиран.

Вријеме је текло, а села су све више остајала пуста.

Радници су постали грађани, сељаци другови, а оранице давна прошлост.

Ријеке су бивале загађене и мутне.

Црне и кисјеле.

Риба је угинула.

Снијег је био катран.

Кромпир је био гњилав.

Грбаво рођено, вријеме није исправило.

Берлински Зид нашао се под ногама оних које је дијелио.

Хладни Рат се раскравио.

Перестројка је израстала као шевар.

Европска Унија је постајала језгро.

Азери, Туркмени, Таџици и Грузини распустили су колхозе.

Руси, Украјинци и Молдавци нису то учинили.

Колхоз-село гледало је у Москву и Кијев.

На црногорском сјеверу, ново доба транзиције није дало вољно колхозима.

Доживјели су козметичке промјене руха.

План и програм рада остао је нетакнут.

Вишепартизам је тражио своје ново уточиште.

Колхоз је постао расадник кадрова за нову вишестраначку позорницу.

Ту су се налазили тврди, средњи, меки, мекши, гњили и остали комунисти.

Стечајне фабрике целулозе са шпер-плочом, рудник мрког угља са разореном јамском инфраструктуром и пломбирана кафана која је гостила рударе, нису били у центру пажње новог колхоског сазива.

Вода и струја одавно су били ријешени, разорена привреда и привредни спорови пресељени на државни ниво одлучивања, док је једина неиспуњена тачка било одсуство фиксне телефоније.

Жеља за развојем телекомуникације била је жива.

Покренула се лавина свеопште телефонизације.

Грахам Бел је тражио извјестан степен жртве.

Канали за телефоне морали су проћи преко спорних њива, ливада, међа, канала за наводњавање кроз које није текла вода, поред воћака које су садили очеви, мајке, стричеви…

Потреба да се свако одрекне дијела себе будила је најтамније кутке у душама оних који су морали направити уступак.

Колхоски савез личио је на генералштаб, а његово поље дјеловања на мреже ратишта древног Средњег Истока.

Упркос свему, у залеђеном колхоском царству телефони су зазвонили.

На ред је затим дошла хидроцентрала.

Постојећи систем канала за наводњавање требало је оквасити водним потенцијалом неискоришћеног Мисира.

Ријеке су вапиле за кроћењем.

План за хидроцентралу био је сложен.

Требало је очувати археолошки локалитет из бронзаног доба са историјом Превалитане у његовој непосредној близини и обезбиједити безбедност имовине и лица низводно од бране.

Вишегодишња борба да Сахара постане Мисир умрла је у рату сахарске зависти против колхоских небеских визија.

Сахара је била јача.

Сумњама у намјере, интересе и бирократије никад краја.

Колхоз је касније постао подијум за представљање политичких странака.

У паузама од друштвено-политичког рада, у његовом сједишту била су одржавана дворења умрлих мјештана.

Близу су покојни рудник и фабрички комплекс.

Миље који обећава свијетлу будућност.

У међувремену, гробље је добило капелу.

Цркве на гробљу и даље нема.

Ријеткост која опомиње.

Колхоз је остао капела за себе.

Капела за гробље идеологије и политичких последица које је породила.

Обојена у црвено, колхоз-капела свједочи епоху комунизма, транзиције, глобализма и смрти.

Око колхоз-капеле све је сиво.

Најчешће црно.

Живот пише романе са срећним и тужним крајевима.

Колхоз је роман без почетка и краја.

Непрекидно се обнавља као вјечити мотор.

Макар на оном мјесту гдје поред капеле не фали ништа друго до сама црква.

Чекајући Мисир многи ће дочекати нову Перестројку.

Уз чувено питање: „За ким колхози плачу?“

Јер народа одавно нема.

Нажалост!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: