Љепото Христова, васкрсло Косово: Умијемо ли да па(м)тимо?

Данашњи дан, 28. фебруар, обиљежава болан тренутак у нашој историји. Тог дана 1998. године, након убиства четворице српских полицајаца у близини Глоговца и Србице, започели су сукоби између српских снага безбједности и припадника тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК) на подручју Дренице. Овај догађај означио је почетак једног од најтежих периода за српски народ на Косову и Метохији.

Током 1998. године, бројни српски цивили страдали су у нападима УЧК. Један од најстрашнијих злочина догодио се у селу Клечка, гдје је у јулу 1998. године убијено 22 српска цивила. Њихова тијела су спаљена у кречани, а овај злочин остаје као опомена на суровост са којом су наши сународници били суочени.

Нажалост, страдање српског народа није се завршило окончањем ратних дејстава. У марту 2004. године догодио се организовани погром над Србима на Косову и Метохији. Током дводневног насиља, убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, док је 11 Албанаца страдало у сукобима са међународним снагама безбједности. Протјерано је око 4.000 Срба, уништено 935 кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе. Међу њима је и црква Богородице Љевишке у Призрену, која је, иако дјелимично обновљена, и даље свједок трагедије која нас је задесила.

Поред ових трагичних догађаја, српски народ на Косову и Метохији суочава се и са систематским уништавањем својих гробаља. Оскрнављена и разорена српска гробља представљају покушај брисања нашег постојања и културног насљеђа, доказ да ни мртвима не дају мира. Непоштовање према нашим покојницима и њиховим вјечним почивалиштима додатно продубљује ране нашег народа.

Један од најстрашнијих злочина догодио се 1999. године, када су припадници ОВК упали у дом породице Мирић у селу Бијело Поље крај Пећи. Непокретну дјевојку, Марицу Мирић, силовали су пред очима њене мајке, а потом су је убили. Њено тијело је, у недостатку сандука, умотано у ћебе и сахрањено у порти Пећке патријаршије. Овај монструозни чин остаје као опомена на звјерства почињена над нашим народом.

Трагедије су се наставиле и у новије вријеме. На Бадњи дан, током традиционалног обичаја сјечења бадњака, двојица српских младића, Стефан и Милош Стефановић, упуцани су у селу Готовуша код Штрпца. Овај напад на недужне младиће, који су само жељели да обиљеже празник, показује да ни данас наши сународници нису безбједни на својим огњиштима.

Још један трагичан догађај догодио се 24. септембра 2023. године у селу Бањска на сјеверу Косова и Метохије. Тог дана, у сукобу са полицијом привремених приштинских институција, живот су изгубила тројица Срба: Стефан Недељковић, Бојан Мијаиловић и Игор Миленковић. Овај сукоб је додатно продубио тензије и изазвао страх међу српским становништвом у том подручју. Годину дана касније, породице и пријатељи окупили су се на мјесту трагедије како би запалили свијеће и одали почаст страдалима. Ипак, бол и туга због изгубљених живота остају дубоко урезани у срцима њихових најближих.

Ово су само неки од догађаја који су дубоко урезани у колективно сјећање нашег народа. Свако страдање, свака жртва, подсјећају нас на важност очувања Косова и Метохије као нераскидивог дијела наше духовне и историјске баштине. Косово није само географски појам; оно је симбол нашег идентитета, наше вјере и културе.

Данас, више него икада, морамо бити јединствени у настојању да сачувамо наше насљеђе и обезбиједимо будућност за генерације које долазе. Сјећање на страдале обавезује нас да не заборавимо њихову жртву и да наставимо да се боримо за правду и истину. Нека нам њихова храброст буде инспирација, а њихова страдања опомена да се такви злочини никада више не понове.

Косово и Метохија су срце Србије, и наша је дужност да то срце одржимо живим, како у нашим молитвама, тако и у нашим дјелима. Само тако ћемо оправдати жртве наших предака и обезбиједити будућност достојну нашег народа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: