Шта су српски национални интереси и циљеви?

Пише: Јован Лакићевић  

У овом часу мање је важно да ли је дестабилизација Србије и Републике Српске, а, успут, и Црне Горе и с којим циљевима, смишљена и испланирана у лондонском Тависток институту, или у паравојној америчкој корпорацији РАНД (која је прије шест година направила план о разбијању Руске федерације уз помоћ Украјине).  

Много је важније како ће се српски корпус позиционирати у преломним историјским догађајима који нам предстоје. Подразумијева се да је ријеч о преговорима „два српска пријатеља“, Трампа и Путина, који ће се, највјероватније тицати и подјеле интересних сфера.  

И зато треба и брз мислити и брзо чинити у формулисању српских националних циљева и интереса Историја нам неће опростити несналажење, оклијевање и кашњење у реализацију тог историјски важног наума.  

Није, наравно, неважно истражити три масовна убиства, која су подстакла демонстрације и блокаде у Србији, јер је то дио истог плана о стварању анархије у Србији. Али, куд и камо је важније, рекох на почетку, што прије формулисати и обзнанити националне циљеве Српског корпуса у сусрет судбинским догађајима на Планети.  

Поготово што Срби, у свом вишемиленијумском трајању, нијесу били у прилици да се њихове жеље и намјере остваре. Данас то, ваистину и коначно, јесу.  

Из најближег окружења предсједника САД Доналда Трампа, Србима су ових дана упућена најмање два позива: да кажу шта хоће, не само у вези са Косметом, него и са другим територијама које су биле српске! Да формулишу своје националне и државне циљеве!  

Нећу да причам о Русији, која ће нам, колико сјутра, бити гарант за све наше реалне захтјеве и пројекте. Почев од повратка Космета у територијални оквир Србије.  

Ово што нам се управо дешава, дио је закашњелог плана Бајденове и енглеске екипе, који се темељи на договору из Братиславе из 2000. године (Стејт Департмента и врха НАТО) о затирању и Србије и српског корпуса до 2030. године.  

У сусрет судбинским догађајима, страшно је важно да Србија има, што прије јасно формулисане државне и националне, на дужи рок, интересе Имамо ли такав програм? Немамо! Управо због тога мислим да би Србија, као матица, морала одмах да сачини тим који би се бавио овим, тренутно најважнијим и хитним послом.  

Јасно је, ваљда, за почетак, да то никако не смију бити само „партијски кадрови“. Сувишно је напомињати: то морају бити , како се то уобичајено каже, људи од струке и науке, добро, и од политике, али сви – доказане српске патриоте!  

Ријеч је о тиму који би требало да одмах почне да функционише.  

Као вишегодишњи сарадник Инфорса, слободан сам да споменем неколико имена која би можда могла да се нађу у овом тиму. И то по систему случајног редоследа:  

Драгослав Бокан, Емир Кустурица, Славенко Терзић, Дарко Танасковић, Владика Методије, Војислав Шешељ, Винко Пандуревић Милан Кнежевић, Горан Даниловић, Никола Шаиновић, Никола Селаковић, Александар Вулин, Бојан Димитријевић ( аутор „Атлантиде“), Милан Видојевић, Дејан Лучић, Чедомир Антић, Александар Павић, Џевад Галијашевић, Демо Бериша… У овом тиму, за који сам предложио неколико историчара, политичара, геополитичара, дипломата, умјетника, мислим да морају бити и Јелена Гускова и Александар Дугин, руски академици и освједочени српски пријатељи.  

Као грађанин Србије, уз то и новинар, коме је јавна ријеч на дохват компјутера, или микрофона, учинио сам оно што је било у мојој моћи. Каква ће бити реакција врха земље Србије, не на ово што ја пишем, већ на све што нам се догађа и шта нас чека, видјећемо ускоро.  

Не могу се, иначе, отети утиску да са сличним програмима нијесмо досад имали много среће. Онај први покушај Илије Гарашанина са „Начертанијем из 1844. године биће искоришћен у тзв. Хашком трибуналу као врховни доказ о вајкадашњим „великосрпским амбицијама“ на Балкану, који је, по визури хашких плаћеника резултирао “удруженим злочиначким подухватом“ у минулом грађанском и вјерском рату.  

У разноврсним хашким махинацијама и подвалама против српског народа и његових челника, њему је уз раме ишао и никад усвојени (Ћосићев) „Меморандум“ САНУ из 1986. године.  

Да је среће, то би и данас било превасходно питање и природни посао Академије. Али, сјећам се исказа њеног предсједника са чудним презименом, Каназир, или нешто слично, од прије тридесетак година,“ како је из Академије једва истјерао политику“. Мислећи, ваљда, на ону националну. Сад видимо да је то био успјешан подухват, у невријеме, на дугорочну штету српског корпуса  

Ваљда ћемо са овим новим покушајем (ако га, уопште, буде), имати више среће. Ако ништа друго, пружићемо прилику Енглезима и другим нашим западним „пријатељима“ да сјашу са прва два документа, јер је то већ постало бестијално и да им овај трећи послужи као освежење у њиховој вишевјековној црној антисрпској пропаганди! То је најмање што за њих можемо да учинимо! А можда ће бити од користи и нама, Србима.  

Иначе, да подсјетим, то озлоглашено „Начертаније“, све су прилике, како се недавно могло чути, својевремено је писано у Лондону, наравно, да послужи сврси коју смо управо споменули…  

Најзад, посебно је питање: да ли и шта од националног програма треба учинити јавним…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: