Диктатор

Пише: Здравко Кривокапић

Мијењала је она, од античке Грчке до савременог доба, своје лице и наличје, свој однос према друштву и друштвеним кретањима, да би данас политика постала све и свја. У све се мијеша, свима намеће, свуда среће, све осваја, свима влада.

Свједоци смо да се свак може њом бавити, свак политички ангажовати, свак бити биран на било коју друштвену позицију, само ако је довољно подобан или према неким личним (што не значи и професионалним) карактеристикама прихватљив интересима политичких лидера. Истина, нису баш ни сви лидери политичари, бар не у изворном значењу те ријечи, али су мање-више сви способни да од политике направе своје главно занимање.

Данашњи политичар никад не запоставља своја права, полазећи од омиљене му девизе да ко није за себе, није ни за другога. Права политичког лидера и њихова заштита у врху су листе свих државних приоритета. Истина, не живи политичар од њих, али живи за њих.

Није случајно што сам одлучио да се огласим управо у овом тренутку. Налазимо се на великој
друштвено-политичкој прекретници. Регион запљускују разноврсна и нимало безопасна политичка
дешавања, а сва се она, видљиво или невидљиво, преливају на прилике у Црној Гори. Све што се
догађа продукт је права и правде политичких диктатора. Још једном се пред свима нама, својом
дубином и свевременошћу, отварају странице Домановићевог „Вође“. Види наш народ, па и свако
наше дијете, оно што су многи видјели када су слијепо за слијепим вођом кренули, али се њихов глас
топи у сљепилу, не само вође, већ и народних првака и лидера.

На исту ову истину, само другачије предочену, указивали су грчки филозофи упозоравајући да се апсолутизацијом политичке моћи елиминише сваки облик одговорности за властите поступке. У тој концентрисаности на себе, диктатор најчешће уништава државу, али самим тим што је себе са њом поистовијетио, на крају бива уништен и он. Исувише су ријетко државници били лидери с дугорочном визијом, јер дугорочна визија је остварива само у друштву које интерес своје државе и грађана ставља испред властитих политичких амбиција.

У теорији лидерства (теорија особина) лидер се препознаје по: енергичности, жељи за
просперитетом и интегритетом, по самопоуздању, интелигенцији, високом нивоу знања, по
комуникацији која је увијек позитивна, али и двосмјерна. Није искључена могућност да диктатори
имају многе од набројаних особина, али су све оне заогрнуте плаштом скројеним од:
нарцисоидности, надмености, манипулативности, осјећаја непогрешивости.

Наравно, не држе их на власти само њихове особине. Они не би могли опстати без страхопоштовања и лаковјерност својих присталица. Ту је и лакомост и грамазивост појединаца усаглашена са спин комуникацијом. Покушај прављења паралеле између диктатора и истинског државника доводи нас до сљедећих закључака:

– Демократија диктатора је теорија без дјела, а дјела државника извиру из демократије.
– Диктатор жртвује народ зарад себе, а државник жртвује себе зарад народа.
– Диктатор влада „непогрешивошћу“, а државник мудрошћу.
– Диктатор доноси одлуке на бази директиве, а државник на бази познавања чињеница.
– Диктатор препознаје подобне, а државник способне да одговоре задатку.
– Диктатор види у свима непријатеље, а државник од свих ствара пријатеље.
– Сарадници диктатора су кукавице и користољупци, а сарадници државника професионалци.
– Диктатор бира послушне, државник одважне.
– Диктатор гради империју за себе, државник за оне који долазе.
– Диктатор нема мјере ни у чему, а државник је у свему умјерен.
– Дикатор ствар моралну деградацију, а државник моралног грађанина.

У посљедње вријеме на сцену је ступио нови тип диктатора, тзв. спин диктатор. Његов тип владавине се заснива на стварању колективне илузије да је он компетентан и добронамеран демократа, а до те илузије се долази низом свакодневних вишесатних порука од којих свака има извориште у убјеђењу да он обавља сјајан посао, да ће захваљујући њему држава просперирати, да је урадио оно што нико прије њега није, нити ће ико послије њега моћи, те би губитак таквог лидера одвео државу у суноврат.

Овај начин владавине се пројектује кроз медије, а они су му, као што је код свих диктатора случај, безрезервно одани.

На путу који је диктатор утабао ничу многи закони, граде се најразличитије претпоставке, лансира идеја о непогрешивости вође, глорификују лојални, испливавају нестручни. Довољно је да се сјетимо неких сличних закона и код нас (нпр. Закон о националном јавном емитеру, којим је пројектован директор РТЦГ), сталног твитовање са погрешном препоставком (нпр. случај неуставног пензионисања судије Уставног суда), бројних примјера лансирања идеје о непогрешивости појединаца, именовања лојалних и договорених, а у свему некомпетентних итд.

Црној Гори су потребни државници који ће да се брину за будуће генерације, али и за сигурност и
благостање постојећих генерација!

Зато је увијек добро подсјетити се Великог диктатора (генијални Чаплин је као нико прије и послије њега исмијао Великог диктатора) и његовог чувеног говора који почиње ријечима:

„Жао ми је, али ја не желим да будем владар.
То није моје занимање.
Не желим да управљам или да освајам, никог.
Желео бих да помогнем сваком, ако је то могуће: Јеврејима, или онима који то нису, црнцима,
бјелцима…
Сви ми желимо да помогнемо једни другима. Људска бића воле то.
Желимо да живимо, да једни другима дијелимо срећу, а не да једни другима дијелимо тугу.,,,“
Тај говор завршава са:
„..Хајде да се ујединимо!
Хајде да се боримо за нови свијет, пријатан свијет који ће сваком човјеку дати шансу да ради!
Који ће дати младом човјеку будућност, а старом сигурност!
Али док вам обећавају све ове ствари, ове бруталне особе отимају власт.
Али они лажу!
Неће испунити своја обећања! Никада неће!
Диктатори су ослободили себе, али су покорили људе!
Хајде да сами остваримо ова обећања!“

Поучна анегдота коју нам је отац Гојко Перовић испричао може се свести на само двије ријечи – ПРОЋИ ЋЕ!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: