Лабудовић: Дуга над Београдом

Пише: Емило Лабудовић

„Данас се десило све, и није се десило ништа“! Овом реченицом сам, 12. маја 1991. године, започео извјештај са референдума о будућем статусу САО Крајина који је одржан тога дана. Одржан је у атмосфери велике напетости. Чврсте ријешености крајишких Срба да сачувају своју државну и националну самосталност, с једне, и оштрих пријетњи хрватских власти да ће свим средствима силе спријечити његово одржавање, с друге стране. Био је то дан од којег је стрепила не само Крајина, већ и читава Европа. Стога је било сасвим разумљиво што се у Книну окупило толико тв екипа и новинара да су, услед недостатка смјештаја, многи спавли у аутомибилима и комбијима. Телевизија Црне Горе је те недеље била „дежурни тв – центар“ за цијело с/х подручје, што је подразумијевало и подручје Хрватске, и, с обзиром да тада није било данашњих средстава комуницирања, извјештај се ишчекивао са зебњом и посебним интересовањем. Реченица са почетка текста, коју су тада пренијели бројни свјетски медији, проглашена је реченицом године. Не због љепоте већ због садржаја. Све потом било је – потом.

Да сам којим случајем био у прилици да извјештавам о суботи у Београду, опет бих „позајмио“ исту реченицу. Јер, десило се све, био је протест и било је много тога што уз њега иде, а од чега је стрепјела нормална Србија, али није било ништа од онога што су најављивале бројне политичке и анархистичке снаге у земљи и око ње. Проглашена својеврстним „Даном Д“, субота је, ипак, остала само још један стресни дан у новијој историји српског народа.      Остављајући по страни оцјену ко је и колико био и јесте у праву у овом четворомјесечном натезању српских власти и опозиције, јуче се дефинитивно искристалисало неколико веома битних ствари. Прво, свима је постало јасно да у Београду више нема мјеста за „Мајдан“ и репризу 5. октобра. Милиони и милиони евра и долара уложених у припрему некакве „обојене револуције“ слило се у мањи број џепова освједочених хохштаплера, или су, као плимни талас, отекли низ Саву. Страним, посебно британским, центрима за дестабилизацију и дисциплиновање „непослушних“ преостаје само да испразне пепељаре јер се партија покера завршила тако да је „кућа“ приграбила сав добитак а „играчи“ (углавном) остали кратких рукава.

Такође, дефинитивно је одиграна и потрошена главна адут – карта на коју су све вријеме играли организатори протеста. Пад надстрешнице на новосадској станици, колико год био, а јесте, трагедија, и који је био почетни мотив окупљања, остао је у дубокој схенци и само немјерљива туга породица пострадалих. Наводна солидарност са том тугом убрзо се на улицама претворила у циркус и водвиље свих врста и боја, и од свега су остале само блокаде, шетње, бициклистичке утрке, тракторијаде и навијачка грозница за дјевојке и момке у дресовима школа и факултета.      Испоставило се, такође, да је велики број те младости био просто ношен инерцијом, без дубље свијести о томе шта заправо хоће и који им је крајњи циљ. „Хоћемо промјене“, био је најчешћи одговор којим су објашњавали своје жуљеве, уморне ноге и непроспаване ноћи. Које и какве промјене, остало је недефинисано, мада се и из авиона видјело да о врсти и обиму „промјена“ одлучују они, добро плаћени, опозициони петоколонаши који су, скривени иза бунта младости, хтјели да ушићаре фотеље. Али, јуче су студенти дефинитивно ставили до знања да су научили основне лекције из политичког система.      Промијенивши центар окупљања, одмичући га од кључних институција које су биле главна мета опозиционих шићарџија, показали су да „знају за јадац“! Потом су, одбацивши објене редарске прслуке, игру прогласили завршеном, упркос вапају Наташе Кандић да „они на то немају право и да представа мора да се настави“. Представа је, ипак, завршена, завјеса је пала, а глумци су скинули маске.   

Надгорњавање бројем окупљених на протесту скоро и да нема неку сврху. Било их је колико их је било, али више него довољно да и власт стави прст на чело и добро промисли о наредним потезима.

Да још енергичније настави чишћење својих редова од корумпираног и лоповског кукоља који се нахватао по ћошковима и буџацима државног апарата. И да, што је ништа мање важно, појача будност када је ријеч о безбједносним агенцијама и спријечи инфилтрацију оних који раде за туђе интересе.

И на крају, као што увијек и бива, у кућној свађи нема побједника. А не треба да буде ни поражених, осим, наравно, оне стране подгузије која се скрива иза назива опозиције. Студенти су истјерали своје (професори поготово) а држава је сачувала стабилност и елементарни мир, што је у овим веома турбулентним међународним околностима насушна потреба. Сада преостаје да се са београдских улица покупи хулиганска срча, да се колико толико поправе трактори из Пионрског парка јер иде сјетва од чијег ће рода јести хљеба и они који су им бушили гуме и превртали их. Да се ђаци и студенти врате у клупе које су им једини гарант тог статуса, да ректор БУ схвати да му је канцеларија у Београду а не у Бриселу, а да власт настави да још интезивније ради и гради. Тим прије што се примиче ЕКСПО, изложба која ће за дуги низ година бити цјеловита лична карта Србије у свијету.

И, тако, десило се све и није се десило ништа. Паметнима за наук довољно. А онима другима нека она слика  спуштених гаћа у Пионирском парку послужи на част и на образ. Они који би, уз домаћу гамад, хтјели послушну и Србију на кољенима преостаје да сачекају нови повод и прилику. Јер, по Марфијевом закону „све што може да крене наопако, кренуће наопако“. Увијек ће се наћи нека надстрешница, неки мост, зграда који ће попустити или због дотрајалости или људском грешком. Јер, безгрешан је само Бог, а човјек није Бог.      Над Београдом, јављају, проведрава и тамо пут војвођанских поља види се дуга. Биће боље и биће добро, каже вјеровање.

П. С. Знали ико стиже ли онај напаћени Иван?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: