Бранку, пјеснику нашег дјетињства
Емило Лабудовић
(на годишњицу смрти)
Скупила се душа као стидан гост
Зрно смеха с девет брава закључано,
Од како је Бранко изабрао мост
Ни орлови више не узлећу рано.
……
Уно, реко, песмом изаткана,
Што су твоје воде утихнуле,
Надаш ли се Бранку од Хашана
Чекаш ли га код Бихаћке куле?
Да ли чекаш, сама, у тишини,
Плавокосог дечака – песника
Док он смехом гони по Крајини
Црне сенке црних бојовника.
Залуд, Уно, искриш искру дана
Ноћ још блуди на бронзаној стражи
Нема више пољара Лијана
Босоногог Бранка да потражи.
Он је знао, а сад и ми знамо
Откуд ова у дну душе језа
Уно, сестро, залуд се надамо
Да процвета башта белог сљеза.
Емило Лабудовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„On je znao, a sad i mi znamo
OTKUD OVA U DNU DUŠE JEZA“
Zalud se nadamo, dragi Branko.
Redjaju se naše tuzne godišnjice…
Utjeha je što si UVIJEK sa nama na TVOME
i drugim mostovina
dok „ptice grabljivice , tudjinski avioni“
uvijek i uvijek iznova našim nebom kruze.
Divna pesma, Emilo.
Hvala.