Инжењери у политици: Наслеђе француског сен-симонизма
1 min read
Пише: мр Дејан Абазовић
У бурним временима након Француске револуције, када су се старе друштвене структуре урушавале, а нова индустријска ера рађала, у Француској се појавила занимљива политичка “школа” мишљења. Инспирисана идејама Сен Симона (Claude Henri de Rouvroy, comte de Saint-Simon), ова струја је заступала тезу да су техничка лица, прије свега инжењери, најкомпетентнији кадар за вођење државе и друштва. Сен-симонизам, са својом вјером у науку, технологију и меритократију, понудио је радикално нову визију политичког уређења која је имала значајан и дуготрајан утицај.
У сржи сен-симонистичке доктрине лежала је дубока вјера у прогрес остварен научним и технолошким напретком. Сен-Симон и његови следбеници су посматрали убрзану индустријализацију као кључну силу која ће преобликовати друштво и донијети благостање. Стога су сматрали да они који разумију и управљају овим сложеним техничким системима – инжењери и научници – посједују неопходно знање и вјештине за ефикасно управљање цјелокупним друштвом. Њихов аналитички приступ, фокус на ефикасност и способност рјешавања проблема сматрани су супериорним у односу на традиционалне политичке вјештине засноване на реторици и наслеђеном статусу.
Сен-симонизам је снажно заговарао принцип меритократије, супротстављајући га аристократском систему заснованом на привилегијама рођења. Умјесто да се лидери бирају по поријеклу, сен-симонисти су вјеровали да би на челу друштва требало да буду они који су доказали своје способности и посједују релевантну експертизу. Инжењери, кроз своје образовање и професионални рад, демонстрирали су управо такве квалитете. Њихова способност да пројектују, граде и оптимизују сложене системе чинила их је, у очима сен-симониста, идеалним кандидатима за планирање и управљање државним ресурсима и политикама.
Ова “школа” мишљења је желела да принципе ефикасности и организације, који су били кључни за успјех индустрије, пренесе на ниво државе. Држава је виђена као централни координатор економских и друштвених активности, са задатком да планира и усмјерава развој индустрије, инфраструктуре и јавних радова. У таквом систему, технички стручњаци би имали кључну улогу у формулисању и имплементацији политика, користећи своје знање за постизање максималне ефикасности и друштвеног напретка.
Утицај сен-симонизма био је значајан, иако сам покрет није опстао у свом изворном облику. Његово наслеђе се може пратити кроз развој технократских идеја, које и данас повремено избијају у политичком дискурсу. Технократија, у најширем смислу, заговара већу улогу техничких експерата у доношењу политичких одлука, често аргументујући да сложеност модерних проблема захтијева специјализовано знање које традиционални политичари можда не посједују.
У 20. вијеку, идеја о владавини стручњака нашла је своје обрисе у различитим контекстима. Послератна обнова и развој захтијевали су стручно планирање и управљање, што је довело до јачања улоге инжењера и економиста у државним администрацијама и међународним организацијама. Развој науке и технологије, посебно у областима као што су нуклеарна енергија, свемирски програми и информатика, додатно је истакао важност техничке експертизе у обликовању јавних политика.
У 21. веку, са суочавањем са глобалним изазовима као што су климатске промјене, пандемије и комплексна економска питања, поново се јавља аргумент за већу улогу научника, инжењера и других стручњака у политичком одлучивању. Идеја да би се политичке одлуке требале заснивати на доказима и стручном знању, а не искључиво на идеологији или популизму, одјекује у различитим политичким спектима.
Сен-симонистичке идеје индиректно утичу на француски систем кроз велики значај који се придаје Grandes Écoles (престижним школама попут École Polytechnique и École Nationale d’Administration – ENA), које образују елиту стручњака и администраторе који често преузимају кључне улоге у државном управљању и политици. Многи француски политичари, укључујући Макрона, потичу из ових институција, што показује континуитет идеје да друштво треба да буде вођено од стране најбоље образованих и најспособнијих, што је срж сен-симонизма.
Међутим, наслеђе сен-симонизма и идеја о “владавини инжењера” није без критика. Један од главних приговора је потенцијално занемаривање друштвених и хуманистичких аспеката политике. Фокусирање искључиво на техничку ефикасност и квантификоване податке може довести до маргинализације етичких, социјалних и културних вриједности. Такође, постоји опасност од стварања елитистичке структуре у којој технички стручњаци постају нова владајућа класа, удаљена од потреба и перспектива шире јавности. Политичка легитимност не произлази само из стручности, већ и из демократског процеса и представљања различитих интереса.
Упркос овим критикама, сен-симонистичка идеја о важности стручног знања у управљању сложеним друштвима остаје релевантна. Савремени изазови захтијевају интердисциплинарни приступ, где техничка експертиза мора ићи руку под руку са друштвеним, економским и политичким разумијевањем. Умјесто о апсолутној “владавини инжењера”, данас се све више говори о потреби за информисаним политичким одлучивањем, где стручњаци пружају релевантне податке и анализе, али коначне одлуке доносе демократски изабрани представници, узимајући у обзир шири спектар друштвених вриједности и интереса.
Француска политичка “школа” инспирисана сен-симонизмом оставила је значајно наслеђе, наглашавајући важност науке, технологије и стручности у управљању друштвом. Иако идеја о искључивој владавини инжењера није заживкела у свом изворном облику, њен утицај се може препознати у савременим дебатама о улози стручњака у политици и потреби за доношењем одлука заснованих на доказима у све сложенијем свијету. Балансирање техничке експертизе са демократским принципима и ширим друштвеним вриједностима остаје кључни изазов у обликовању будућности политичког одлучивања.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
