Осмјеси и пријатељство

Ова власт је промашила вијек. Ова власт краде, лаже, убија и пребија и мисли да то неће доћи до грађана јер имају Удбу, медије под уређивачком политиком те исте злочиначке организације, има приватну војску коју зове полицијом, има паре од шверца наркотика, цигара и оружја, имају кубике новца у готовини којима потплаћују све што се може купити, имају безумнике, полтроне, јаднике. Оно што нема овај диктаторски режим је спознаја у ком времену живе. О образу, души, традицији нећу овог пута.

Пише: Марина Јочић

Елем, сва та машинерија се ставила у функцију да грађанима који су присуствовали величанственом протесту гладних слободе и хељба хоће да објасне како оно што су видјели и доживјели уствари предстаља ноћну мору, а да је стварност ружичаста таман онолико колико визура Мила Ђукановића.

Али, десило се за слијепог диктатора, доманевићевског вођу, нешто на шта није рачунао. Нико од вјерних слугу га није обавијестио да се десио се 21. вијек у земљи гдје на срећу још има људи чијим венама тече крв часних предака. Безбројни снимци са мобилних телефона језде интернетом до најзабитијих крајева Црне Горе али и читавог свијета, потврђујући причу учесника протеста, па чак и оних који на њима нису учествовали да је ријеч била о параноичном страху диктатора да ће изгубити благо које је стекао отимачином од сопствених грађана. На стотине је Мија Мартиновића који никада неће заборавити своје батине и понижење. Мисли ли диктатор да ће лажима својих медија и њихових биједних новинара о дивљању разуларених хрди прекрити рузмарин, сњегови и шаш. Истину коју свједочи 25000 грађана који су се нашли испред народног дома оне вечери! Свако од њих има потресно сведочење о звјерском понашању криминалаца и приватне полиције диктатора и узурпатора, које ће подијелити макар са десетак својих најближих у породици, на послу, кафани. О друштвеним мрежама да и не говорим. То је више од половине Црне Горе, то је цијела Црна Гора која може, само ако хоће, да види о чему је овдје ријеч.

Да би овако очигледну слику иживљавања полицијских фаланги и њихових криминалаца ипак мало замаглили, побринули су се медији који су и до сада сатанизовали опозицију. Позабавићу се ипак једним конкретним медијем, јер без индивидуализације свака тврдња губи пун смисао смисао.

У јучерашњим и данашњим Дневним новинама су објављене фотографије неких мојих пријатеља уз чије име су саопштене гнусне лажи а на чијим челима је таквим текстом и фотографијама приде ицртана „легитимна“ мета за свакога ко би да се мало додвори диктатору.

Тај удбашки памфлет, као главна уредница потписује моја некадашња најбоља пријатељица Весна Шофранац са којом сам петнаест година сваког јутра пила кафу, без иједне личне, професионалне, породичне тајне, па тако и оне у којима се у односу на мене није разликовала у мишљењу о Милу Ђукановићу. Поштујући прије свега њену, мени и даље драгу породицу, годинама сам себе спречавала да реагујем на гнусне текстове које је потписивала док је радила у Побједи као новинарка и в.д. уредница. Гутала сам кнедле и руке умјесто на тастауру компјутера стављала у џепове како не бих изневјерила сопствени принцип да ни о коме нећу ништа лоше написати чији сам кућни праг прешла и чије сам гостопримство осјетила.

Међутим, јуче и данас је моја некадашња пријатељица атаковала на животе мојих пријатеља и познаника означавајући као задње криминалце. Ту је и младић од 19 година, без обзира чији је син. Колико година данас има њен син кога сам држала у наручју када се родио?! Као би било да неко исцрта мету за отстрел на његово чело. Наравно да бих се и тада побунила! За прогон је лажно оптужила и неке људе као трговце дрогом, у намјери да заштити највећег трговца дрогом у Црној Гори. Ту је и Барска србадија чији је највећи гријех печено прасе. Има ли још наставака ове срамне удбашке приче.

Хоћу ли се и ја наћи на некој од тих слика као трговац бијелим робљем, зољама, или као пљачкаш банака јер изгарам за слободу, питам моју некадашњу најбољу пријатељицу?! Све ми је једно, јер ко дирне моје пријатеље дирнуо је и мене…

Дневне новине, уосталом, као и многи други медији у власништву клана Ђукановић накнадно покушавају да изврну истину што и јесте у опису тако прљавог посла. Прошао је 24. октобар, неупоредиво гори од злоглане Жуте греде. Ране ће зацијелити, сузавац смо већ превазишли, али остаће памћење на садизам Милових ратника, што у униформи, што са фантомкма на лицима.
Што се мене тиче, та ноћ ће изблиједети у сјећању као и многе дуге ноћи и дани репресије, али никада, НИКАДА нећу заборавити лица полицајаца оне ноћи када су у Центар безбједности улазили да раздуже своју разбојничку опрему. На сваком том лицу, овог пута без маске, титрао је побједнички осмјех. Дичили су се што су тако ефикасно извршили наредбу диктатора да понизе и животно угрозе свој гладни народ, гладан бар онолико колико и њихове породице.

Батине и сузавац прођу, али им осмјех никада нећу опростити. Да ли јете ноћи било осмјеха на лицу моје некадашње најбоље пријатељице?!

И једно питање за батинаше и све весне шофранац у медијима које служе диктратору – мислите ли да вам Мило Ђукановић може дати онолико колико вам Бог може узети због вашег несојског понашања.

Размислите!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: