Српска књижевна задруга његује љепоту књижевног језика

Одбор за српски језик у четвртак је у Српској књижевној задрузи организовао округли сто на коме се говорило о улози СКЗ у неговању културе српског језика.

Одбор је недавно формиран због значаја СКЗ, и њеног рада на очувању језика, јављају Новости.

• Одбор има за циљ да се врати неговању књижевног језика, али не као дрвене граматике и правописа, већ да негује лепоту књижевног језика кроз његове различите стилове – рекао је отварајући скуп др Милош Ковачевић. – Неки лингвисти актуелно стање називају стањем немарног функционалног стила, у коме су битнији жаргони од књижевног језика, англицизми од домаћих речи. У њему је, изгледа, битније на сваки начин изневерити стандардни језик, него се њиме користити. Стране речи ,,окупирале“ су српски језик.

О значају књига које је СКЗ објавила у 120 година постојања, пријее свега о три лингвистичке књиге ,,Око нашег књижевног језика“ Александра Белића, ,,Српски народ и његов језик“ Павла Ивића и најновијој ,,Лингвистика књижевног текста“ Милоша Ковачевића, говорили су Јелица Стојановић, Рајна Драгићевић, Радивоје Микић, Илијана Чутура, Александар Милановић, Михаило Шћепановић, Вељко Брборић, Милош Ковачевић и Мато Пижурица.

• Језик је систем унутар кога постоје подсистеми којима владамо – наставио је Ковачевић. – Системи новинарског, административно-правног, књижевно-уметничког или научног стила… чине језик у целини. Ако не владамо његовим темељима, заправо не владамо језиком. Данашње време говори о карикатури језичке културе код Срба. Данас је код нашег народа српски језик на вредносној лествици испод било ког другог, што никад није било. Зато је Одбор за српски језик неопходан.

Професор Вељко Брборић говорио је о мало познатој књизи Ђуре Даничића, коју је објавила СКЗ: – Књига Ђуре Даничића осветљава бројне догађаје из историје наше филологије 19. вијека. Нејасно је како је остала готово непозната у лингвистичким круговима. Нису ми јасни разлози због којих је Даничић скрајнут, може бити да је био свадљив и преке нарави, али је био и велики радник и филолог. Као да смо средином 19. века имали превише професора универзитета, па смо га морали отпустити и слати да пакује пакете у пошти. Није сметало што је био оштар када је бранио Вука Караџића, али је засметало када је критиковао власт. Његов одлазак из Београда у Загреб велики је губитак за српску филологију, чије последице осећамо и данас. Велики Рјечник ЈАЗУ завршен је одавно, а наш САНУ ко зна када ће. То је резултат његовог одласка у Загреб.

Јелица Стојановић је подсјетила присутне да је књига Павла Ивића изашла из штампе 1971. године у издању СКЗ.

• У времену када се појавила, покренула је низ важних питања, наговестила касније проблеме, дала одговоре на нека суштинска места у српском језику и његовој историји. Много тога што је тада започето, данас је у пуном јеку, а подаци и размишљања које срећемо код Ивића сведочанство су са колико фалсификата се креирала нова језичка стварност.

Рајна Драгићевић је говорила о значају Белићеве књиге ,,Око нашег књижевног језика“ у српској лингвистици и култури:

• Питања у вези са природом језика, односом између језика и мишљења, а затим и размишљања о настанку и развоју књижевног језика, о Србима и Хрватима из угла књижевног језика, представљају драгоцене савремене прилоге србистици.

Шћепановић је у свом говору пошао од Вукових становишта ,,да сваки писац мора водити рачуна о чистоти са једне и лепоти језика са друге стране“:

• То подразумева да писац мора да познаје граматичку структуру српског језика и правопис. На те темељне правце се ослањају Тома Маретић, касније и Александар Белић и Павле Ивић. После тога настаје затишје, а онда се прошле године појавила књига Милоша Ковачевића ,,Лингвостилистика књижевног текста“ која је премостила пут од нормативне стилистике до лингвостилистике текста.

Излагања са овог скупа биће објављени у зборнику радова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: