Антић: ТВ Црне Горе – Ђукановићева медијска батина

Пише: Чедомир Антић

Мило Ђукановић би требало да се бави пјевањем. Он је нешто као Драган Стојнић или Лео Мартин међу тиранима. Његов политички манир и установе које га подржавају стварају атмосферу која свима нама, већ средовјечнима, који читав живот подносимо некакве ауторитарне типове, буди нешто као сентиментане успомене.

Колико треба Ђукановићу и његовим саучесницима да разумију да је њихово вријеме прошло? Ето, у Македонији је на власти једна демократска и реформска странка, има подршку и већине грађана и највеће албанске партије и странака других мањина. Тамо су медији слободни, имају економски раст коме можемо сви на Балкану да завидимо.

Влада је напослетку ипак морала да се, после не много масовних демонстрација, споразумије са опозицијом, чије су вође чак намјеравале да изврше државни удар, и дозволе прелазну владу. За разлику о Груевског који је демократски, реформски политичар, чијаје странка у више наврата била у опозицији, Ђукановић је најдаље отишао до два комична, оперетска повлачења са престола.

Чучао је из кулиса и чекао да отјера премијера који га је замијенио. Грађанима Црне Горе овакво понашање је вјероватно већином било одвратно, а чак се и Ђукановићевим присталицама могло учинити макар прилично бизарним. Као што видимо, на Западу нема много политичара који би нашли да су та нероновска замајавања власти симпатична.

Модерни тиранин је немогућ без медијске батине. За разлику од Милошевића, који се ослањао на зарђали РТС и пропале националне новинске дике, Ђукановић је из Србије добио помоћ у виду таблоидног и електронског смећа.

За то вријеме режимска телевизија („јавни сервис“) глуми неутралност, али је, како чујемо, грађани засипају протестима због тенденциозног и пристрасног извјештавања. Прије пар дана народ је за „мету“ протеста узео РТЦГ, не без разлога. Преко дјеловања РТЦГ види се политичка генетика. Ђукановићев режим јесте једна гадна метастаза, али зна се ко му је Слободан Милошевић, а ко Јосип Броз. Они су му директни политички преци.

Ми смо овдје у Србији, ТВ Бастиљу у Таковској опсједали и ослобађали пуних девет година. Тај смо посао извршили тако темљно да чак и данас, када популистички СНС настоји да ограничи народне слободе, то ни не покушава да чини преко Радио-телевизије Србије.

Као да је јуче било када је РТС убјеђивао јавност да је против Милошевићеве лоше политике само шачица плаћеника и лудака. А онда се 9. марта 1991. на Тргу Републике појавило мноштво које је бројало више од стотину хиљада људи.

Полиција нас је напала, а народ је узвратио, растјерао хиљаде батинаша, заробио марице, митраљез са борних кола… У РТС-у је чекало неколико стотина до зуба наоружаних полицајаца и запослених… Велика је срећа да није дошло до крвпролића. Војска је касније изашла на улице и спасила режим, који се ускоро одрекао директора и уредника ТВ Бастиље.

За кратко је једини национални електронски медиј био слободан, да би га онда у јеку рата поново претворио у инструмент диктатуре. Када су 1997. студенти и народ мјесецима успијевали да пркосе режиму и изборе се за признавање оригиналних резултата накнадно кривотоврених локалних избора, РТС их је вријеђао и нападао, али се већином понашао као сада РТЦГ – саучеснички. Давао је предност владајућим странкама, минимизирао протесте, говорио о гужвама, трудницама и болеснима који пате због хирова шачице опозиционара „малобројних демонстраната и случајних пролазника који су им се придружили из знатижеље“.

РТС је ускоро постала завјетно мјесто „медијске шегње“ демонстраната. Једне вечери опозиционе вође позвале су грађане да сјутрадан на демонстрације понесу по једно јаје. Од тада до краја протеста о фасаде РТС-а, „Политике“, Предсједништва разбијено је хиљадејаја. Ускоро су и они слабог политичког слуха и дебеле коже могли да осјете да нешто смјера око српских медија. У згради наше демократије тако је бачено више јаја него у малтер тврде престонице деспота Ђурђа Смедерева.

Сједињене Државе и ЕУ су тада спасиле Милошевићев режим. Требао им је да би могли да ратују за независно Косово. Да је опозиција дошла на власт, можда би имала већи политички простор да брани покрајину, а можда би под притиском попустила без рата који је, ако мало боље погледамо, остао једина дугорочна војна побједа САД у протеклих четврт вијека.

И поново је 2000. народ демократију потражио у ТВ Бастиљи. Савезну скупштину нико није ни бранио… У РТС-у је било отпора, ту је дјеловао познати багер, а размијењена је и ватра из аутоматског оружја… Да је било среће, да су услови били мало бољи, рецимо као данас у Црној Гори, гдје нема опасности да држава нешто изгуби ако се власт промијени, прошли би глатко с петицијама и мирним демонстрацијама,.: Јаја, пиштаљке и лупа шерпи у вријеме централне информативне емисије биле су јерихонске трубе због којих је, више него захваљујући багеру, пала српска Бастиља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: