Прокопjев за ИН4С: Ђукановићеви медији упоредиви само са сјевернокорејским

Александар Прокопјев, депутат Гос Думе РФ у ауторском тексту за наш портал, дао је своје виђење политичке ситуације у Црној Гори.

Ево већ два мјесеца у Црној Гори се не смирују протести. Доведени до очајне незапослености и немаштине, грађани траже оставку корумпиране власти, спровођење реформи, поштених и слободних избора. Међутим више од свега Црногорци хоће, што би државна власт слушала глас свог народа.

Скупштина Црне Горе, 16 септембра 2015. године већином гласова исказала је подршку резолуцији о интеграцији Црне Горе у НАТО пакт. Наравно, ни о каквом опште национално референдуму није било ријечи, јер руководство државе одлично зна да би више од половине популације гласало против присаједињења алијанси. Ни за кога није тајна, што чланство  у Сјеверно-атлантском пакту представља повећање расхода на одбрану, довођење националних националних оружаних снага на стандарде алијансе, учешће војника у војним операцијама НАТО, говорећи отоврено, потпуно потчињавање командама из Вашингтона, те у том смислу стационирање америчких војних објеката на својој територији.

Као предност чланства декларише се укључење у колективан систем безбједности. Од кога би НАТО био дужан штитити Црну Гору? Или можда земља са двије три хиљаде војника била би важна за повећање борбене способности алијансе? Војно поморских база на Средоземном мору алијанси такође не недостаје. У вези са тим, гурање Црне Горе у НАТО пакт представља још један корак на ширењу инфраструктуре НАТО, успостављању нових војних поруџбина, прављења непријатељског окружења ка Србији, и по нашем мишљењу изузимања земље из сфере утицаја Русије.  

При том постаје очигледно што НАТО неће побољшати стандард грађана Црне Горе, неће ревитализовати пољопривреду, неће отворити нова радна мјеста, неће повећати доходак туристичког сектора и замијенити традиционално добре руско-црногорске односе. Другим ријечима, неће урадити ништа земљи неопходног да се извуче из социјално економског кризе. Напротив, смањиће се број туриста из Русије, обим руских инфраструктурних инвестиција и страдаће тржиште некретнина у Црној Гори. Фиктивно поправиће се материјални положај војника и официра, али то никако неће утицати на благостање цјелокупне популације. 

На који начин је могуће угурати у алијансу земљу чија популација тако нешто не жели? Нажалост, Брисел посједује ефентиван инструмент притиска на лидера Црне Горе, актуелног премијера Мила Ђукановића. С обзиром на његову криминалну прошлост, а могуће и садашњост, Европљани посједују значајну количину компромитујућег материјала и као сатисфакцију на уздржавање од њеног активирања добили су апсолутно послушног политичара. У таквим условима Ђукановић води земљу већ скоро 25 година и сво то вријеме он Црну Гору сукцесивно гура на запад у НАТО и ЕУ.

Као одговор на ове кораке, италијанско тужилаштво жмури на кривично дјело бившег шверцера Мила Ђукановића, а Брисел и Вашингтон синхронизовано не примјећују ауторитарне и отворено криминалне методе Милове власти. Не говори се о потпуном одсуству слободе говора и тоталној конторли власти над државним медијима, чија објективност заслужује поређење са сјевернокорејским.

Апсолутна контрола над медијском простором у репубилици, Милу Ђукановићу омогућава постизање циљева, како на унутрашње политичкој, тако и у међународној арени. Прво, црногорски премијер означио је Србију и Русију, одговорнима на за народно незадовољство и сукобе демонстраната са органима реда. По његовим ријечима, Москва инспирише обојену револуцију са циљем заустављања евроатлантских интеграција у Црној Гори, а Београд је увијек спреман да врати Подгорицу у састав Србије. У условима када је практично читав западни свијет индоктриниран анти руском пропагандом и тражи “крваву руку Кремља“ у било ком акту грађанске непослушности, убијеђивање свјетске јавности да постоји мијешање Русије на Балкану, не изискује никакав напор.

Друго, манипулилишући резултатима истраживањима јавног мњења Ђукановић покушава убиједити своје западне партнере да популација Црне Горе подржава приступање НАТО-у, а да су протесне акције дјело гомиле потплаћених московкских провокатора, које немају никакву подршку у народу. 

Једнако стоји примијетити што у условима пораста геополитичких тензија у свијету о повећања изазова за НАТО, алијанса није спремна примити Црну Гору, такву каква јесте. Официјални иступи америчких политичара и информације неких дипломатских извора, објављене у њемачком магазину “Велт“, о томе да Црна Гора добија позивницу за алијансу већ почетком децембра, представља ништа друго до елемент медијског притиска на Русију. 

Конкретно у Бриселу постоји гомила питања Подгорици, посебно у области борбе против корупције и стварне народне подршке режиму. У НАТО-у се пробојавају да мала балкаска земља може постати извор великих социјалних тензија и може дискредитовати руководство алијансе. Још већу забринутост од евентуалне интеграције Црне Горе представља инцидент са учешћем пуноправног члана алијасе – Турске. Сулудим рушење авиона Војно- космичких снага Руске Федерације у ваздушном простору Сирије, Анкара је фактички изложила под удар изложила имиџ цјелокупног Сјеверно-атлантског пакта.

А шта НАТО може даље очекивати од криминалног лидера Црне Горе, који не поштује основне демократске вриједности и не дозвољава слободно исказивање воље грађана­? Конкретно, у скорије вријеме могуће је очекивати од руководста Црне Горе, или договор са опозицијом, или што је више вјероватно, појачавање мјера на гушење антивладиних иступа. С обзиром, да опозцијa планира да настави са митинзима, са великом извјешношћу могуће је прогнозирати нове покушаје власти да провоцирањем сукоба демонстраната са огранима реда, истима обезбјеђивање повода за примјену силе. Да ли ће и на то затворити очи у Бриселу?

Уостало руководство НАТО-а одлично зна што ће се протести наставити. Дилема није толико у томе, да ли приступити у алијансу, или не. Питање је у томе, што Црногорци желе сами да направе избор и што желе да се о овом питању чује њихов глас. А пошто Ђукановић нема намјеру да то уради, то значи да ће се земља под његовим руководством и даље дијелити на присталице његове политике и противнике, којих сваки дан има све више.

Какав може бити излаз из актуелне ситуације. Потпуно је очигледно, што нормализација може бити постигнута путем дијалога свих страна у конфликту. При датим околностима, када ни власт ни опозиција нијесу спремни на директан дијалог, намеће се потреба посредника, који би био дужан да буде гарант постигнутих договора. У том контексту можемо посматрати “Мински договор“, иземђу власти Украјине са Доњецком и Луганском републикама. Управо договором на мултилатералном сусрету у престоници Бјелорусије, успјело да се заустави крвопролиће на Донбасу.

Могуће такође да је наступило вријеме да Русија и Европа још једном сједну за преговарачки сто и угасе следећу запаљиву тачку. Посебно у условима када се пред цјелокупним свјетским друштвом све јасније профилише не “имагирна“, већ све реалнија пријетња  тероризма.

Александар Прокопјев по образовању је фармацеут, рођен је 5. августа 1986, представља једног од најмлађих депутата у Гос Думи РФ. Упоредо са политичком, Прокопјев гради и успјешну пословну каријеру и власник је фармацеутске компаније “Фарма – вест“ и московског ланца апотека “Јевалар“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: