Многострука апостолска дјелатност Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

Слово поводом двадесет пете годишњице његовог ступања на трон цетињких владика

Као Морачанин, бескрајно сам поносан што је наше поднебље изњедрило у личности Митрополита црногорско-прморског Амфилохија Радовића, не само достојног наследника на вјековном трону славних цетињских владика, него и једну од највећих фигура данашњег Српства, Православља и уопште Хришћанства.

Најбољи доказ за то јесте прави васељенски сабор у малом који је Митрополит Амфилохије сазвао поводом 1700 Миланског едикта почетком октобра 2013. у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а на који су дошли највиши поглавари Православне цркве међу којима патријарси: српски Иринеј, цариградски Вартоломеј, руски Кирило, јерусалимски Теофил, као и високи представници Католичке и Протестантске цркве. А да не говоримо о Митрополитовим теолошким списима који га чине универзално познатим, као што је његова докторска тезана грчкомо Светом Григорију Палами, преведена на разне језике.

По доласку, прије четврт вијека, на своју архијерејску дужност, приступио је предано и неуморно обнови тешко нарушене духовне и физичке самобити Црне Горе вишедеценијским харањем комунистичке пошасти, ограшавајући својом надахнутом ријечју многе брозологијом затрављене душе и чинећи својом једноставношћу, понекад уз звуке гусала, највишу теологију приступачну највећем броју.

Истовремено је стао да безбројне храмове диже из рушевина у којима су се неки налазили још од турског времена, учинивши да те одавно умукле богомоље поново пропоју литургијом, да се огласе звоњавом звона пут небеса и да се око њих и у њима опет окупља народ вјерни. Поред издавачке куће и радија Светигора који су убрзо стали да духовно зраче, обновио је укинуту Богословију и умножио од некокико десетина свештеника које је доласком за владику затекао, у њих неколико стотина.

На жалост, ускоро је морао да се сукоби и са другом пошасти, још гором од комунистичке, дукљанско-мондијалистичком која свих пртеклих година није престала да гура Црну Гору у разисторију, у одрицање од саме себе, у расрбљење, у разњегошење, у разјезичење, у разћириличење, у раскосовљење! Па ево у посљедње вријеме увлаче Црну Гору и у загрљај српског и свјетског злотвора званог Нато чији је разлог постојања и који непрекидно снује сламање и убиство Русије у циљу успостављања превластинад свијетомод стране Америке, већ по теорији криминалног идеолога америчког империјализма Збигњева Бжежинског!

Посебан скандал је што монтенегрински власт, упркос гласитости и улози нашег Митрополита у цијелом Православљу и Хришћанству, једнако му, још од самог почетка, супротставља једног незнанца и самозванца, једног распопа и расколника!

И да није било велике борбе коју је Владика водио, уз помоћ свог вриједног свештенства, српске интелигенције и вјерног народа Црне Горе, бесумње би већ одавно било свршено са вјечном српском Црном Гором. Дакле, не само да је одиграо улогу у оздрављењу и очишћењу Црне Горе од зла комунистичкога, него и у њеној одбрани од зла дукљанско-мондијалистичкога.

Уз то га је,као и све нас, власт морила сталном великом бригомњеним истрајавањем у кобној замисли потапања долине ријеке Мораче са величанственим кањонима Мораче и Мртвице у чијим се литицама чита повијест планете. Потапање које би смртно угрозило Храм Успења Свете Богородице на Морачи, свјетски познат по свом неимарству и сликарству, посебно фреском Гавран храни пророка Илију,јединственим виђењем старозавјетног пророка у свеопштој умјетности. А воде потопа које би обезљудиле Морачу и Ровца, самим тим би прогутале и славну историју тога поднебља за коју велики руски истраживач Павле Ровински рече да представља праву хомеровску епопеју.

Осим тога, поражавајуће је то што садашњи властодржци који хрле у Европу,не дају величанственој земаљи Морачи опјеваној од стране низа знаменитих европских аутора, да уђе међу највећа добра човјечанства под заштитом Унеска за што су се, увелико захваљујући великом екологу Францу Веберу, већ одавно стекли сви услови! А залажу се да у свјетску организацију уђе косоварска лажна држава коју су похитали да признају противно Богу, историји и људима! И да тако споменици српске средњовјековне цивилизације Дечани, Грачаница, Патријаршија и други буду уписани као албански, а судбина српског Јерусалима буде још више запечаћена!

Но Митрополитова дјелатност не ограничава се само на Црну Гору, већ и на читаво Српство, будући да је кад се српски народ у посљедњој деценији другог Христовог миленијума, нашао на голготи, дубоко састрадавао са њим, заљечујући му нанесене ране својом јеванђеоском ријечју и храбрећи га да истраје у својој праведној ствари.

Посебно у току злочиначког рата НATO-а против српског народа с циљем да му се отме свештено Косово и поклони његовим вјековним душманима. Скупљао је комаде уморених Срба по Косову да би их опојао, служио на рушевинама светиња и показао у својим проповиједима, а посебно на хиљадама страница четворокњижја Нова косовска голгота, све размјере учињеног зла.

Својим учинцима, тачније својим подвизма, сасвим је оправдао световно име Ристо дато му при рођењу на Божић 1938, а прославио монашко име Амфилохије. Зарадио је вјечност у души народа Црне Горе и осталог Српства али, прије преласка у вјечност, нека му Господ продужи дане на земљи, не само докле, како завапи зимус, обнови разорени храм на Ловћену, знамење Црне Горе и један од највиших храмова Српства и свијета, него и да што дуже настави да обавља своју велику, заправо апостолску мисију у крилу црногорског и свог српског народа.

У Паризу о Божићу 2016 године.

Аутор: Комнен Бећировић 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: