У Србље у Зету (или: Сјећање на јеромонаха Гаврила Цеклињанина)
Пише: Горан Комар
Желио бих и овом приликом да са читаоцима уваженог Портала подијелим подсјећање на једну владарску повељу. У питању је документ сачуван у Државном Архиву у Дубровнику, а припада периоду владавине Балшића. Издао ју је Ђурађ Балшић 27. јануара 1386. године.
И овај документ показује и упозорава на потребу сталног читања и учења свима протагоностима културног и политичког живота у Црној Гори, па тако и свима који искораче на јавну сцену, једнако и путем страница електронских медија.
Налазећи се под Скадром, Ђурађ је издао повељу Дубровачкој републици која се и сада, као оригинал, чува у овоме граду. Повељу су објављивали Франц Миклошић у зборнику Монумента сербица, као и Стојан Новаковић у дјелу Законски споменици. У питању је мали лист величине 30 х 29 цм. Текст повеље је доста изблиједио, али се може читати.
Ђурађ Балшић „Ја у Христа Бога благовјерни и самодржавни господин Ђурђ свој зетској и поморској земљи“ обавјештава како му дођоше поклисари кнез Симе Бунић и Јаке Гундулић од града Дубровника који су му говорили о трговачким слободама и повељама које су имали „са господом и с господином и родитељима мојим Страцимиром и с Ђурђем и с Балшом“.
Ђурађ је Дубровнику потврдио повеље предака Страцимира Ђурђа и Балше да могу слободно трговати по Зети, као и да плаћају царину каква је била за вријеме цара Стјепана, да продавају со онамо гдје је продавана у вријеме цара Стјепана, купују жито на његовим ријекама с тим да плате два динара за једну мантију (мјера жита која одговара количини од седамдесет килограма).
Но, вратимо се на почетак документа: „О велемоштна сило Пресветаго Духа… и мољенијем светих мојих прародитеља Симеона Немање, првог Мироточца српског и светитеља Сави…“
Но, вратимо се на час на наш, на страницама уваженог Портала, препознатљиви манир. Да потражимо да ли се негдје налази какав савремени документ који би издали странци, а не неко од домаћих велможа. И – није га тешко наћи. Ево, зетски господар је поменуо прародитеље своје, свете Немањиће који су, видимо, за њега свети и мироточиви, а Дубровачка република је нешто мало касније Зету огласила земљом настањеном Србима.
Читаоце уваженог портала упућујем на званично писмо Дубровчана војводи Радичу у којем казују о доласку Турака који „се купе у Србље у Зету“.
Уколико би неко помислио и оцјенио да Дубровник није познавао своју околину па је овакве ријечи написао омашком, предложио бих читаоцима портала ИН4С да обрате пажњу на текст повеље краљице Јелене, мајке краљева Драгутина и Милутина Немањића која је дуго управљала приморском земљом и која у повељи манастиру Св. Николе на Врањини овако расчлањује становништво: „или је Србин, или Латинин или Арбанас или Влах“.
Све ово што показујем су документа доступна широком кругу читалаца, посебно од када је Филозофски факултет у Београду објавио репринт Збирки дубровачког властелина Меда Пуцића. Дакако, они који се детаљније занимају, све снимке повеља могу видјети и код нас у Херцег Новоме.
Дивни бијаху наши стари. Посебно монаси. Њихов, често не мали труд, уништили су политичари и главари. Ријечју, предимензиониране личности.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
