Хајдуковић: Црна Гора држава коју је Бог наградио природом а казнио политичарима

Пише: Драган Хајдуковић

Боже, хвала ти што чуваш нашег Вођу и што си му подарио опозицију која је својим квалитетом најбољи гарант његове доживотне владавине. Питам се има ли спаса за државу коју је Бог овако великодушно наградио природом и немилиосрдно казнио политичарима?

Волио бих да још некада у животу будем срећан и пун наде као што сам био на дан референдума прије десет година и у недјељама које су услиједиле до величанственог тренутка када се црногорска застава завијорила испред зграде Уједињених нација. Тиме је остварен први дио мога сна.

Други дио мога сна је био да се Црна Гора уздигне до висине планетарног примјера мудро и хумано организованог и економски јаког људског друштва. Упорно сам тврдио да са оваквом територијом и малим бројем становника Црна Гора може бити најбоља европска држава, сматрао сам да је све мање од најбоље европске државе неуспјех и неспособност.

Тек јуче сам схватио колико сам био без визије и без националног и личног самопоуздања. Наш велики Вођа ми је то јасно показао једноставним ријечима изреченим на прослави 10 година од обнове црногорске државе. Вођа рече: „Ни највећи оптимисти нијесу очекивали овакав напредак“. Ја сам био највећи црногорски оптимиста, али као што Вођа рече (а ја несрећник нијесам био примијетио) надмашена су моја очекивања да постанемо најбоља европска држава.

Опростите ми, Вођо и Боже, моју плитку памет. Опростите ми што нијесам схватио колико је корисно дивљачки разорити црногорску обалу. Опростите ми што нијесам схватио колико је важно наметнути Црној Гори најсуровији и најнехуманији капитализам и обезбиједити економску окупацију Црне Горе од стране бјелосвјетских и домаћих тајкуна.

Опростите ми што сам тек сада схватио колико је добро увозити пола милијарде неквалитетне хране којом се трујемо, умјесто да користимо богом дане услове за производњу здраве хране. Молим за опроштај и питам се како сам могао бити слијеп да не видим корист од уништавања здравства и школства. Замислите мене плиткоумног, нијесам схватио ни колико је важно до астрономских размјера задужити Црну Гору и њене општине. Где ће ми душа, живимо у рају, а ја гријешан причам како су сви ови генијални резултати (и многи које нијесам поменуо) равни велеиздаји државе.

Поред захвалности Вођи за генијално вођство, срећан сам што је Вођа тако благ и толерантан човјек. Никада није тужио несоје који су га клеветали да је, не дај боже, због шаховнице омрзнуо шах.

Срећан сам што нам је Вођа скроман човјек који не воли хвалисање. Никада није дозволио да објаве фотографије како у знак протеста игра шах на шаховници, док четничке хорде либерала јуришају на Дубровник, а са Ловћена вила кличе, разорићемо те Дубровниче.

Јуче ме Вођа још једном одушевио изјавом на прослави десет година обнове државности, изјавом коју ћу покушати да овековјечим мојим аматерским стиховима: „С брда пара Мило кличе, опрости нам, Дубровниче“. Опрости нам, Вођо, што ти нијесмо направили још много веће брдо, бар два пута веће од Ловћена, да са њега својим брижним очинским погледом можеш да видиш читаву Црну Гору. Молим те, Вођо, продај Буљарицу и, ако је још шта остало, направи брдо достојно тебе и твојих тајкуна (наравно, тајкун користим као модерно име за анђеле).

Боже, хвала ти што чуваш нашег Вођу и што си му подарио опозицију која је својим квалитетом најбољи гарант његове доживотне владавине. Питам се има ли спаса за државу коју је Бог овако великодушно наградио природом и немилиосрдно казнио политичарима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: