Наталија Нарочницка: Дејства васељенског патријарха воде у трагични раскол

Тренутно односи између Константинопољског патријархата и других православних Помесних Цркава изазивају озбиљну забринутост у светлости најновијих и скоро скандалозно неделикатних корака Константинопољског патријархата који свим православним Црквама упорно намеће што скорије одржавање Свеправославног Сабора.

Надмено игноришући озбиљну забринутост Руске Православне Цркве и низа других Православних Цркава због неприпремљености и неусаглашености изузетно важних докумената Фанар (део Истанбула у којем се налази резиденција Константинопољског патријарха – ред.) очигледно тежи томе да учврсти право на диктирање своје воље. И то у најважнијој области – у канонским формулацијама, због чега постоји опасност од настанка трагичног раскола унутар Православља.

Московски патријархат је директно изражавао своју забринутост због таквог развоја догађаја и упозоравао је на драматичне последице игнорисање мишљења других Цркава православне икумене.

Међутим, не гнушајући се чак ни уцене, Константинопољска патријаршија очигледно жели да угуши вољу, да наметне одлуке које ће изазвати дубоко разочарење и довести у опасност јединство православног света, које је изузетно важно у доба васељенске апостасије и офанзиве на хришћанство у целини.

Бугарска Православна Црква је већ званично по одлуци Синода одбила да учествује у планираном Сабору образложивши то неприпремљеношћу и неслагањем с низом важних формулација које су изнете у програму форума. То више није звонце, већ је звоно за узбуну – изузетно озбиљан ударац по јединство, који ипак није зауставио Константинопољ.

У таквој ситуацији која представља опасност од избијања историјске драме раскола Московски патријархат је предложио једини спасоносни пут – да се одмах сазове ванредно саветовање пре планираног Свеправославног Сабора и да се заједно размотре сва спорна документа и формулације уколико то буде потребно ради канонске чистоте, као и да се истовремено ради очувања јединства изузму одређена документа или формулације.

А шта чини Константинопољска Црква? – Изражава безапелационо одбијање и надмено демонстрира свој став о потчињавању свих Цркава управо фанарским структурама, које су се у историји ХХ века показале као спроводник и екуменизма, и западног утицаја, пре свега англосаксонских сила.

Гушење воље и самосталности Помесних Православних Цркава и гушење улоге Руске Цркве у светском Православљу представља важан елемент антируске политике данашњих недобронамерника Русије, који одлично схватају улогу Цркве у руском друштву.

И није случајно то што се управо сад намећу неприпремљене одлуке Свеправославног Сабора уз рачунање на то да ће се учесници сложити због страха од раскола.

Притисак англосаксонских ревнитеља „сопствене искључивости“ на Констанинопољску Цркву има дугу историју.

Фанарске структуре су с времена на време истицале идеју Свеправославног Сабора од 20-их година кад је упркос многим канонским правилима и отвореном негодовању дела епископата на престо Васељенског патријарха узведен Мелетије Метаксис за којег сви извори у најмању руку кажу да је модерниста, екумениста, иницијатор раскола због увођења новог календара, а многи помињу да је био високи члан низа тајних друштава. Сав црквени живот овог штићеника англосаксонског света пре него што је био изабран за патријарха, па чак и после тога, праћен је скандалима и свргавањем (које је поништено због политичког притиска) због оптужби за кршење канона и изазивања црквеног раскола.

Тако нешто је било могуће само због Првог светског рата и краха православне руске империје.

Историчарима је познато да је у току целог XIX века Грчку Цркву финансијски подржавала управо Русија и царска породица лично. Након стицања независности први владар Грчке је 1827. године постао Јанис Каподистрија, који је у Русији био на дужности министра иностраних послова. Снажан утисак оставља посланица Николаја I Јанису Каподистрији на скоро 50 страница, где цар дајући финансијску помоћ невиђених размера независној Грчкој саветује да се она не користи за топове, већ за образовање грчког клира и грчког народа, за православно васпитање националног образованог слоја!

После револуције у Русији САД и Британија су на све начине покушавале да успоставе контролу над грчком политиком од 20-их година, што се испољавало у свим драматичним етапама ХХ века до данашњег дана. Британија и САД су помагале прозападну владу и директно су се мешале у случају постојања и најмање опасности од тога да на власт у Грчкој дођу проруске снаге. Труманова доктрина из 1947. године је била директно усмерена на стварање база и увлачење у свој блок Турске и Грчке која је постала животно важан елемент широке евроатлантске „зоне задржавања“. САД и Британија су посвећивале огромну пажњу сарадњи између грчких политичких снага и свог политичког истаблишмента, па чак и ЦИА.

У земљи као што је Грчка став Цркве је имао огроман утицај на политичку оријентацију земље.

Због тога је пажња посвећивана и Васељенској патријаршији која се после Првог светског рата и руске револуције нашла у сиромашном и рањивом положају на територији Турске. Притом је прво кемалистички, а после Другог светског рата „атлантски“ Истанбул у својој псеудодемократској улози постао подједнако вредан инструмент англосаксонске политике као својевремено Висока порта.

А западну оријентацију је од 20-их година на најбољи начин оваплоћивао рођак Елефтероса Венизелоса грчког премијера после Првог светског рата, нови патријарх Мелетије Метастакис, који је поздрављао новачење и који је у Константинопољску Цркву увео нови календар изазвавши раскол у сопственој Цркви.

Наредних деценија, без обзира на љубав грчког народа према Русији, а посебно, ма колико то чудно било – левичарских снага (узгред речено, у Грчкој то нису атеисти) Васељенски патријархат је био зависан пре свега од Запада, доследно је био склон екуменизму и на овај или онај начин је пропагирао идеју свеправославног сабора ради поновног утврђивања своје главне улоге од 1961. године.

У садашњим условима ова идеја би само под једним условом могла представљати снажан стимуланс за јачање Православља у свету, а то је строга одбрана канонске чистоте и непоколебљиво јединство Помесних Православних Црквава, за шта се доследно залаже Руска Православна Црква

Садашњи став Фанара изазива забринутост и недоумицу. Цркви су као никад до сад потребни наша подршка, вера и молитва, и наше поверење.

Наталија Нарочницка је руководилац Фонда историјске перспективе и Института демократије и сарадње

По материјалима „Аргументи и факти“/Столетие.Ru
Са руског: Марина Тодић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: