Сцила и Харибда
1 min readУ „Политици“ (уз коју је национална елита устала до сада недовољно), рече прошле седмице један професор Филозофског факултета у Београду, ово: „Србија је показала да се не понаша као Буриданов магарац, који се опредељује час на једну, час на другу страну, већ се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела, одолевајући успешно Сцили и Харибди“.
Прича о магарцу названом по филозофу Буридану говори о магарцу који је крепао од глади зато што се двоумио између два једнако укусна пласта сијена.
У том смислу, метафора са Србијом може и да стоји, јер се, по професору, Србија опредијелила за Царство европско, не и за руско тј. евроазијско, но је наставак професорове реченице проблематичан.
Нико не може одолијевати и Сцили, и Харибди па остати жив. Тако ни Србија.
У митолошко вријеме оно, Одисеј је, да би се вратио кући на Итаку, морао да прође мореузом између страшних чудовишта, Сциле и Харибде.
Другог пролаза, напросто, није било.
Преужасна Сцила имала је 6 глава на дугим вратовима, док је преужаснија Харибда усисавала море и гутала бродове са све посадом.
Одисеј је прагматично израчунао да је боље жртвовати 6 морнара и задовољити Сцилиних шест чељусти, него Харибдин вакуум, у коме би пострадали дебото сви. Па је тако први приложио шест колатералних жртава и за сва времена зарадио стални епитет – Лукавог Одисеја.
Градећи митолошког лукавца, Хомер је изградио протолик политичара. Сви Одисејеви насљедници жртвоваће друге, себе ради.
И сада, са сазнањем да се не може утећи и Сцили и Харибди, него или Сцили а Харибди не, или Харибди али Сцили не, склон сам да поново прочитам први дио професорове реченице: „Србија … се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела“. Ах, красне ли баланцете вјеште нам мајчице, златнога ли њенога труда да, као у оном вицу са три лика од којих је трећи Србин – све на крају надмудри!
Ходећи путевима своје посестриме Црне Горе, Србија све брже са ђаволом тикве сади. Делегација Србије, на челу са министром одбране присуствовала је самиту НАТО-а у Варшави, на којем је скупу одлучено да се пошаљу четири међународна батаљона у Пољску, Естонију, Летонију и Литванију. Сајт „Блумберг“ објавио је карту односа снага НАТО (4.000 војника) – Русија (30.000), на којој се зарад алармирања западног јавног мњења види руска надмоћ, али је Russia Today објавила исту карту с бројкама које укључују не само 4 x 1.000 међународних војника на истоку Западне Европе, него и 120.000 униформисаних Пољака, и свих приде солдата из балтичких вазалстава (31.500) који – зарезујемо ли шта је прије неколико дана рекао Горбачов – фактички учествују у ескалацији хладног у врући рат.
Наша генерација сада разумије како је то било могуће да пред Први свјетски рат нико не повуче ручну на вријеме; данас разумијемо како пред Други свјетски рат није било команде: Пуном снагом назад!
Него је наше претке у усуду водила струја времена, све бржа што је била ближа смрти. Док западни свијет навија, блуди и опија се порадован дугим топлим љетом, зидају се убрзано новински ступци генерисаних вијести пред нама.
До јуче увјерени да смо на путу ка бољем и праведнијем сутра, ето нас у тјеснацу. И Сцила и Харибда подигле су обрве.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
g. maloviću, morate li u svakom tekstu, deboto, deboto,…
Постоји ли и црквена страна ове проблематике http://volimpodgoricu.me/2016/07/19/putinovi-ljudi-se-zalili-na-mitropolita-amfilohija/ ?
Писац нека пише оно што треба да пише, и што, најзад, добро пише! А ова тематика не иде даље од реторичког одлагања! Лијепо је подсјећање на митско предање, али осим тога овдје једва да је ишта конкретно речено.
П. С. Уредник портала нека већ једном ангажује неколика лектора.
Predivan tekst. Uvijek se obradujem novim tekstovima Malovica