ИН4С у Рију – други дан: Људи нијесу богови!

Изгледа да је вјетар који је првог дана оборио српски веслачки чамац (и који јуче није дозволио да се веслачко такмичење настави ) зауставио најприје Стјепановића у полуфиналу трке на 200м, а потом и Ђоковића у првом колу тениског турнира!

Стјепановићев пораз је нугодан за српске навијаче, али је очигледно реалан, и према приказаном резултату, била би сензација да је било другачије. Вељини противници у полуфиналу су пливали 2 секунде брже од његових најбољих овогодишњих резултата. И то је то! Међутим, Новаков пораз на старту игара, представља једну од највећих сензација, не само овдје у Рију, већ на нивоу цијеле спортске сезоне у свијету.

А ова тужна прича, која се завршила Новаковим (тако ријетким) сузама, има све елементе епске трагедије. Оне приповјести у којој се човјек бори са својим универзалним ограничењима, у којој се људско биће сусреће са чињеницом да није свемогуће, односно да има нека сила већа од њега! Новак је на играма у Лондону, прије четири године, изгубио у борби за медаљу од Аргентинца Дел Потра. И тада се то могло назвати изненађењем. И тада је Новак био боље рангиран тенисер од Делпа, и тада је њихов међусобни скор био убједљиво на страни српског тенисера. Али добро, у међувремену, у ове четири године, од Лондона до Рија, учинак ове двојице је неупоредив. Дел Потро, измучен разним повредама, није остварио ништа значајније у својој каријери, а Новак? О томе је сувишно и причати. Па ипак, па опет… Господ је хтио да се њих двојица опет сусретну на олимпијади, и да све буде као да је настављен онај њихов меч из Лондона! А то изгледа тако, као да је Дел Потро најбољи тенисер свијета, а Новак само један од оних солидних, који имају дара и перспективе… Јутрос је Дел Потро био бољи, све је погађао, просто је доминирао…

Наравно, овдје није ријеч само о Дел Потру. Укупни резултати ове двојице тенисера говоре ко је ту стварно бољи, константнији, успјешнији… Међутим, Господ свакоме одреди неки јасан знак, један маркер, неку врсту јасно видљиве границе… да му докаже да је само човјек, и да није могуће, нити је нормално – побјеђивати стално, и побјеђивати свуда. Ђоковићу су до скора ти знаци били исцртани на терену Ролан Гароса, а од сада, нашег миљеника, и најбољег тенисера свијата, олимпијски кругови ће визуелно подсјећати на чињеницу, да је поред свих његових побједа, којих је било и којих ће бити, он ипак само човјек, а не и свемогуће божанство.

И сви ми то знамо, и свима нама је то јасно, али питамо се зашто баш сада? Да ли је тај маркер могао да остане у Синсинатију (једини мастерс који Новак још није освојио), а не на олимпијским играма, гдје смо очекивали, гдје смо се надали, да ће Новакова медаља допринјети укупном трујумфу српског спорта у Рију. Овдје застајемо са даљим фиософирањем и кажемо да Новак још није завршио свој наступ у Рију, да вечерас игра друго коло дубла са Зимоњићем, али о том потом…

У очекивању трећег такмичарског дана у Рију, констатујемо да је биланс Србије још увјек „на нули“. Како по питању освојених медаља, тако и по питању онога што су показали наши спортисти у наступима на олимпијским борилиштима, прва два дана. Може се рећи да су кошаркашице одиграле солидан меч против Шпаније, – али су у „игри нерава“ поражене на крају. На сву рећу, екипни спортови имају тај луксуз групног такмичења, гдје и послије једног или два пораза, – још нијеси елиминисан са игара, него имаш шансе. И ми те шансе чекамо. Срспки стријелци су јуче постигли солидан резултат. У најјачој свјетској конкуренцији, Величковићева је била 7. а Аруновић 11. Резултат вриједан поштовања, али још увјек нема медаље, а овдје се о томе ради…

Јучерашњи дан је свакако био пун негативне симболике за Србију. Уз серију спортских неуспјеха, десило се и то да сјајна дјевојка и изванредни спортиста Мајљинда Кељменди са Косова, својим животним успјехом, побједом у финалу олимпијског турнира, донесе медаљу у витрине – непостојеће земље, чије је виртуелно појављивање (са све заставом и грбом) у Рију, исфорсирала игра свјетских моћника. Честитамо дјевојци, која је овај исти успјех могла да оствари и под заставом Олимпијског комитета (као наши стријелци 1992. г. у Барселони), или под заставом неке од постојећих држава… али овако је ваљда било потребно, и таква је Божија воља, да Србија, свој трећи олимпијски дан, почне са самог дна…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: